Znam…nisi savršen…

I ti si samo …čovjek…

Al, zašto me onda tako savršeno ljubiš…

Zašto me onda tako savršeno …tako meko, dodiruješ…

Tako meko …poput anđeoskih krila…

Zašto me tvoje usne ,kad dodirnu moje…odvedu u svijet iz kojeg ne želim nazad…

I tvoj glas…tvoj umirujući glas,kad pričaš o sebi…nama…o bilo čemu…u meni stvori …onu tišinu…tišinu ,što je anđeli svojom prisutnošću stvore unutar duše…

U tvom zagrljaju …kad te cijelim svojim tijelom dodirujem…zašto …zašto mi se Nebo čini tako blizu…

Volim li te previše???...

Volim li te više nego što bi smjela???...

Možda…

Al ,dodirnuvši tebe…moje misli više ne lutaju…

Onaj list…otrgnut sa stabla,što ga vjetrovi nose kud god žele…više nije ono što sam ja…

Uz tebe…sam osjetila…ono nešto…što ni sama nisam znala da postoji…

Osjetila sam …sigurnost svojih želja…osjetila sam …anđela u sebi…