Posle Đokovićeve pobede, u jednom dnevniku, neka leteća anketa.

Prilazi reporter nekoj bakici, koja prebira po kontejneru:

- Izvinite što vas prekidamo... Jeste li čuli da je Đoković pobedio Nadala?

- Jesmo, sinko! Čuli smo i puno mi je srce! Baš sam srećna i zadovoljna!

Malo sam iskarikirao, jeste ovo rekla jedna žena u anketi, ali, nije baš bila za kontejnerom.

Ovo malo karikiranje je opravdano, jer upućuje na suštinu teme.

Fenomen negativnog identifikovanja sa društvom-kolektivom.

U određenom društvu-kolektivu može da mi bude loše, u domenu koji zavisi od društva-kolektiva (male plate, nezaposlenost, itd.).

Može da mi bude loše, i iz nekih mojih ličnih razloga, sa kojima društvo nema veze.

Dakle, i na jednoj, i na drugoj strani - ne cvetaju mi ruže.

Ali, pobedi moj nacionalni tim u nekom sportu.

Pobedi neki „naš“ sportski pojedinac.

Slavlje, euforija!

Ja jesam jadan sa mukama i problemima sa kojima se svakoga dana budim i nosim ih kroz život, ali - ako su „naši“ POBEDNICI, onda se i ja osećam kao pobednik!  Jer i ja pripadam tom društvu.

Suštinski uspesi nekog društva  su u oblasti „vladavine reda i zakona“, finansijske sređenosti, socijalne zbrinutosti svakog pojedinca, itd.

Marginalni, u odnosu na to, su uspesi, na primer, u sportu. Mada se pritom govori o nacionalnoj afirmaciji. Što je iluzija. Da li takva „afirmacija“ može da pomogne poboljšanju suštinskog funkcionisanja samog društva i poboljšanju eventualnog teškog položaja masi pojedinaca u društvu? A PRILIKOM SPORTSKIH POBEDA POSTOJI KOLEKTIVNI OSEĆAJ I PRIREĐUJU SE  SLAVLJA KAO DA JE UPRAVO TAKO!

„NAŠA“ POBEDA BRIŠE SVE MOJE PROBLEME! BAR U TOKU NEKOLIKO SATI ILI NEKOLIKO DANA, DOK U MENI VIBRIRAJU ODJECI TE POBEDE.

MNOGI POJEDINCI IMAJU TAKVU ILUZIJU.

Dublje je pitanje: zašto dolazi do ovakve negativne identifikacije, do ovakve iluzije. Ima tu malo i zaostataka nekadašnjeg romantičarskog patriotizma. Ali ima i mnogo dubljih fenomena funkcionisanja kolektivne svesti.