Moj ambiciozni plan:

da dođem do vrha brda,

stazicom koja vodi iz šumarka.

Da zateknem sunce na zalasku,

da bih obećao sebi,

da ću ga na istom mestu

dočekati sutra, na izlasku.

Da u svom vidnom polju

suncem obeležim krajeve noći.

I ništa drugo,

samo obećanje jedno,

sebi, pred suncem.

Tek što zamakoh na stazi -

iskrsnu kauč pored staze,

kao sablazan primamljiva,

u kompletu sa jastukom, ćebencetom...

Obična pustara je ovo,

i ništa drugo.

Zabranjeno je ovde pitati se:

otkuda kauč tu, pored staze uz brdo,

zabranjeno, jer se onda ispada iz priče, ove,

i upada u neku drugu,

a ko zna kakva iskušenja

ta druga krije u sebi.

Budim se iz dremeža,

u mraku obavljam retrospektivu.

Kasno je za sunce,

shvatam u mraku.

I zaključujem: i sutra je dan,

i sutra će ovo brdo biti na istom mestu.

Huk sove sa vrha zgrade

od koje sam krenuo

(iza šumarka iz kojeg sam izašao)

podseća me,

da ovaj isti dan,

koji je već iscureo,

sutra neće biti tu,

i svakog sledećeg dana,

kasniću po dan više

sa svojim obećanjem,

sebi, pred suncem.