Bitno je da imamo dosledne naizmenične seanse naprezanja i opuštanja. Da li je to 60' + 60' ili 40' + 40', ili 60' + 20'... dok ne nađemo svoj ritam, svejedno je.

Sve ovo se, naravno, odnosi na naše vreme VAN ZADATOG RADNOG VREMENA. Mi tamo ne možemo da biramo.

Ovaj ritam možemo da primenjujemo u našem tzv. slobodnom vremenu.

Formalno - naše slobodno vreme bi trebalo da bude vreme odmaranja. Ali, znamo da je život komplikovaniji. Da nas prisiljava na aktivnosti i u tom tzv. slobodnom vremenu.

A i da smo u prilici - da li bismo mogli da izdržimo osam sati opuštanja u kontinuitetu?

I nije stvar u tome da to bude bukvalno u minut onoliko koliko smo odredili, bilo za aktivnost, bilo za opuštanje.

Dalje, naizgled smešno pitanje: šta podrazumevamo pod opuštanjem?

Da ne radimo ono što smo radili, to je jasno.

Ali, da li nam je to što ne radimo - u pravom smislu opuštanje?

Ili je takođe neka vrsta aktivnosti? S tim što to i ne primećujemo, ali - po inerciji opšteg mišljenja u društvu, to smatramo za opuštanje.

U IDEALNOM SMISLU, POVEŽIMO TO SA ZNANJIMA IZ DUHOVNOSTI, OPUŠTANJE BI BILO DA SEDIMO I NE MISLIMO NI O ČEMU.

POSEBNO VELIKE ZAMKE ZA OPUŠTANJE IMAMO AKO SE BAVIMO TZV. INTELEKTUALNIM RADOM.

Da li nam je neki razgovor - opuštanje? Neka vrsta jeste, ali - da li je pravo, potpuno?

Gledanje televizije, bez kojeg je nemoguće zamisliti slobodno vreme pripadnika naše civlizacije?

I on jeste neka vrsta, ali - da li je i on pravo i potpuno opuštanje?

Čitanje knjige, novina?

PRAVO OPUŠTANJE ZA UM JE AKO ON ZAISTA NIŠTA NE RADI, AKO MU NISMO NAMETNULI BILO KAKAV SADRŽAJ KOJIM BI SE BAVIO. SVE OSTALO JESTE MAKAR KAKVO ANGAŽOVANJE ZA UM (i čitanje novina i knjige, i gledanje televizije, i učestvovanje u razgovorima).

Naravno, mi ne možemo da imamo idealne uslove, moramo da učestvujemo i u razgovorima, nije ništa strašno ako i pogledamo ponešto na televiziji, ali, treba da imamo u vidu šta nam je pravo opuštanje, kojem treba da težimo, uvek kada za njega imamo uslove: SEDIMO, EVENTUALNO ŽMURIMO I NE MISLIMO NI O ČEMU.

Jasno je, umu, telu i duhu koji nisu uvežbani ni u samom ritmu, a pogotovu u ovoj vrsti opuštanja, INERCIJA STAROG radiće dugo, i u uslovima eventualne primene ritma rada i opuštanja, a posebno u pokušajima opisanog idealnog opuštanja.

Ko bude probao, ili ko je probao, zna kako to ide: um u onoj seansi opuštanja ne samo da radi i dalje punom parom, nego kao da radi još intenzivnije.

Tu nema drugog rešenja, do da se uporno sam ritam primenjuje. Ko proba, videće kako postupno misli same od sebe polako "splašnjavaju", kako intenzitet tog "filma" koji kola umom postupno slabi. SAM OD SEBE. Nije tu potreban nikakav naš napor da ne mislimo ni o čemu. Potreban je samo napor dosledne primene odabranog ritma. UM VREMENOM SAM U OVIM USLOVIMA POSTAJE SVE SMIRENIJI. DOTLE, DA KAD SEDNETE ONIH SVOJIH... 20-AK ILI KOLIKO ODABERETE MINUTA ZA OPUŠTANJE, ZAISTA TO BUDE BAŠ - "PRAZNE GLAVE". Ali zato upravo posle toga imate više energije za angažovanje.

*          *          *

Mnogo je ovde faktora u igri, mnogo varijacija, koje zavise i od specifičnosti nas samih, i od situacije u kojoj smo, tek: ovde su dati osnovni principi, pa, ko želi, može da proba.

Naškoditi mu ništa od ovoga sigurno neće...!

A o specifičnim dešavanima i problemima možemo ovde razgovarati...