Zašto o njemu u dnevničkim zapisima?

Jer se radi o jednom od fenomena koji me je godinama pratio, koji sam ja godinama pratio. Koji naizgled nema veze sa duhovnošću, a ja smatram da je jedan je od ključnih za duhovnost, tj. za našu ravnotežu.

Odrastamo u civilizaciji ("zatvoru") u kojoj psihofizička i duhovna ravnoteža nisu vrednosti. Te se i ne obraća pažnja na faktore koji ih uslovljavaju. TE TI FAKTORI NISU NI UGRAĐENI U MEHANIZME NAŠEG I DRUŠTVENOG FUNKCIONISANJA.

Niko, u takvoj civilizaciji, i ne obraća pažnju na to koliko radi, a koliko I KAKO se odmara.

Društvo i porodica traže našu HIPERAKTIVNOST. Niko se ne pita kako se ona odražava na naše funkcionisanje.

Hiperaktivnost u praktičnom radu - dovodi do neke vrste otupelosti.

Hiperaktivnost u tzv. intelektualnom radu, suprotno, izaziva hiperaktivnost uma.

Onaj ko se u fizičkom radu premori - sedne, i rad prestaje.

Onaj ko se premori u misaonom radu - kako da sedne i odmori se, kada i inače sve vreme sedi?

Um nastavlja da radi - i kada on želi da se odmara.

I jedno i drugo govorim na osnovu svog iskustva.

*          *          *

Pre 2005. godine imao sam tri-četiri godine svakodnevnog intenzivnog angažovanja. Nakon dnevnog tzv. intelektualnog profesionalnog rada, imao sam angažovanje u praktičnom dopunskom radu.

Godišnje ako sam imao po nekoliko dana odmora.

Sve to mi je bilo nešto podnošljivije, jer sam ipak i tada odvajao vreme za pomalo meditacije.

IPAK, DVE-TRI SEANSE MEDITACIJE (od onih poznatih 20-ak minuta) NE REŠAVA PROBLEME HIPERAKITVNOSTI.

To je jedna od iluzija: da meditacija može da anulira probleme koje nam radno angažovanje od desetak i više sati dnevno nagomila!

U 2005. mi je usledio potres: najpre jedna duža faza sa tahikardijama, a onda i psihološki problemi, koji su normalna posledica kada ste u dužem periodu hiperaktivni, a onda vam zdravstveno stanje ne dozvoljava naviknutu hiperaktivnost.

Zdravstveno sam za nekoliko meseci stao na noge (bez lekova, jer u njih imam poverenja samo u smislu štaka, koje su nam ispomoć dok ne prohodamo, posle povrede).

Ali, iz svake životne lekcije se uči...

*          *          *

I ranije sam zapažao da je ritam našeg angažovanja i opuštanja mnogo PSIHOLOŠKI značajniji nego što se misli, mnogo značajniji za našu psihofizičku i duhovnu ravnotežu.

Ali mi do tada to nije izbijalo u prvi plan.

Počeo sam da eksperimentišem sa tim ritmom... Posledica su mnoga važna uočavanja "skrivenih veza".

Sećam se perioda letnjeg raspusta 2006. godine, kada sam izveo veoma mnogo zidarskih i stolarskih radova kod kuće (u stanu sam u jednom mestu, a kuća mi je u susednom mestu). (Stolarskih i zidarskih, jer su mi oni bili pod "c" i "d" na filološkom fakultetu! :-))

BILA SU TO DVA MESECA RAVNOTEŽE I UŽIVANJA! UZ TOLIKO URAĐENIH POSLOVA!

U ČEMU JE POENTA?!

U ISPRAVNOM RITMU ANGAŽOVANJA I OPUŠTANJA!

Ne mogu da se setim o kojim razmerama se radilo, što i nije bitno.

Uglavnom: IMAO SAM NAIZMENIČNO SEANSE ANGAŽOVANJA I SEANSE OPUŠTANJA.

Na primer: 40-ak minuta rada + 40-ak minuta opuštanja. Ili. sat vremena rada + sat vremena opuštanja.

Čak se sećam da sam bukvalno navijao mobilni telefon, da me podseti na završetak "senase".

ONOME KO OVAKO NEŠTO NIJE PROBAO, SVE OVO MOŽE DA DELUJE BLESAVO.

UOBIČAJENO JE DA ČOVEK RADI, DOK NE ZAVRŠI NEKI POSAO, ILI DOK SE NE UMORI, A DA SE POTOM ODMARA, DOK GA UHVATI NERVOZA ZBOG ODMARANJA, KADA PONOVO KRENE U AKTIVNOST, I TAKO STALNO.

Ja neću ovde da pokušavam da "filozofiram" o tome zašto je ovo, ovakav ritam baš važan, tek - ON JE PROIZAŠAO IZ BROJNIH MOJIH POKUŠAJA I ISKUSTAVA.

DA BI SE O OVOME SUDILO - TREBA PROBATI...!