1.
Pomalo to spontano i primenjujemo.
Aktivni smo u nečemu. Zamorimo se. Odmaramo se...
Reklo bi se: tu nema nikakve "filozofije"...
Ali ima je u tom smislu što se taj RITAM može svesno postaviti.
Najpre, da li su nam odmor: gledanje televizije, sedenje za kompjuterom, učestvovanje u razgovorima, čitanje knjige...?
Uporedimo... Eksperimentalno...
Odvojimo pola sata za dubinsko opuštanje.
Sedimo.
NEPOMIČNO!
Dopustimo da nam kroz svest struje misli, slike, reči, sećanja, podsećanja na ono što treba da radimo...
Ako ih ima. Ako ih nema - još bolje.
Jer sav naš "TRUD" treba da bude usmeren na to, DA UOPŠTE NE MISLIMO. DA NE PODRŽAVAMO I NE RAZVIJAMO SVESNO NIJEDNU MISAO.
Izvedimo nekoliko puta po pola sata ovakvo opuštanje, pa uporedimo, može li ono da bude sa istim efektom kao i "OPUŠTANJE" uz televiziju, kompjuter, razgovore, knjige.
2.
Dodatno, možemo da napravimo još korak dalje.
FORMULIŠIMO SVESNO RADNO-ODMARAJUĆI RITAM.
Ne da radimo, dok ne osetimo zamor.
Pa da se odmaramo, dok ne osetimo dosadu.
Uzmimo ritam...
...Bilo koji, onaj koji za početak odaberemo. Kasnije možemo da ga usavršavamo.
Na primer: pola sata OPISANOG OPUŠTANJA + sat neke aktivnosti, pa opet: pola sata opuštanja + sat neke aktivnosti.
Naravno, ne radi se o bukvalnoj, mehaničkoj primeni (precizno pola sata + sat).
I, takođe naravno: ovaj ritam možemo primenjivati ili isprobavati - onda kad nam radno vreme nije zadato.
Ko bude zainteresovan da proveri, mislim da će vrlo brzo, posle nekoliko dana primene, osetiti UNUTRAŠNJU BLAGOTVORNOST primene ovakvog ritma.
3.
Ovaj ritam, ili duboka opšta opuštenost - OSNOVA JE ZA PRIMENU VIZUALIZACIJE ILI BILO KOJEG MODELA DELOVANJA NA SEBE I NA SUDBINU.
OSNOVA JE, DAKLE - DUBOKA OPŠTA OPUŠTENOST.
Opšta, tj. dublja i dugoročnija.
Ako dan provedemo ne vodeći računa da li smo se i koliko opuštali, kako smo se opuštali, da li smo čekali da se zamorimo, pa da se onda odmaramo, a odmaramo se uz, na primer, televiziju, itd.
U tako provedenom danu, čak i sa možda nekih pola sata meditacije, imamo samo privremenu opuštenost. A ne opštu, dugoročniju...
4.
I još jedna napomena uz opisani vid opuštanja (oni koji se bave meditacijom mogu ga nazvati - praznom meditacijom, meditacijom bez teme).
U duhovnim delima se u vezi sa opuštanjem govori o posebnim uslovima.
Između ostalog - i o usamljenosti i tišini.
Odlično je ako to imamo.
ALI NIJE NEOPHODNO!
BAŠ IZAZOV I JESTE DA MI POSTIŽEMO OPUŠTENOST, NAJDUBLJU ŠTO MOŽEMO, I U NEPOVOLJNIM USLOVIMA.
Kao i u svemu u duhovnosti: što se neki efekat postigne u težim uslovima, to je on jači, vredniji.
Dakle, normalno je i u redu da idemo u tišinu i u samoću, kada se na opisani način opuštamo. Što bismo hotimice išli u buku i galamu?! Ali, ako ponekad nemamo te uslove - primenimo opuštanje i bez njih.
AKO SE PRITOM JAVI NERVOZA - ZNAJMO DA UZROK NERVOZE NIKAKO NE MOŽE BITI SPOLJA.