Čitam (ili sam čitao) književna dela. Brojna.

Informacije: mnoštvo naziva dela, likova, mesta, događaja...

Neke zapamtim, neke zaboravim.

Šta mi u životu znače same te informacije?

Da bih u nekim, retkim životnim prilikama nešto od toga spomenuo, neko ime, citat, događaj...

Da bih se u nekom razgovoru, u nekom dokazivanju nečeg, pozvao na književne autoritete, da bih pokazao svoju iluziju „širine kulture“, svoje - „znanje“.

I - tu je kraj koristi od informacija.

A ŠTA SE DEŠAVALO SA MNOM U TOKU SAMOG PROCESA ČITANJA?

Dok sam sate proveo čitajući.

Satima sam bio usmeren na zamišljanje radnje, likova. Dakle, bila je angažovana i uvežbavana moja sposobnost imaginacije.

Tekao je proces prefinjenog uživanja u estetskim vrednostima dela.

Upoznavao sam se sa literarno prikazanim brojnim životnim iskustvima.

Povremeno u tim satima neke ideje su me navodile na razmišljanje, o sebi, o drugima, o životu. Možda su čak ta razmišljanja uticala na moje preispitivanje sopstvenih životnih nazora.

DAKLE, NEZAVISNO OD TOGA KOLIKO SAM I ŠTA OD PROČITANIH KNJIŽEVNIH DELA ZAPAMTIO ILI ZABORAVIO - DUBINSKI UTICAJ JE NA MENE IZVRŠIO JE SAM PROCES VIŠESATNOG ČITANJA KNJIŽEVNIH DELA.

SVAKAKO, TOG UTICAJA NE BI BILO DA TA DELA NISAM ČITAO.

Slično se, uz neke specifične razlike, može reći za sve što pročitamo: RAZVIJA NAS, DUBINSKI NA NAS UTIČE - PROCES ČITANJA, A NE ZAPAMĆENE INFORMACIJE.