Sad su …dani…bez njega…sve teži…

I svaki put..kad sam u onoj toplini…njegovog vagona…poželim da ubrzamo okretaje po tračnicama…pa da pobjegnemo…daleko…što dalje od… onog mog vagona …što je uvijek negdje tu…pored…

Al…želju mi prekine...upravo …ono glasno kretanje mog vlaka…i kao da me svojom bukom podsjeća  na…bezbroj nepospremljenih stvari…što sam ih …ostavila…

A znam…da vagon…tog umirujućeg vlaka…nema vremena…on mora dalje…

I ja se…po ko zna koji put…sa sve većom i većom boli ,što struji kroz moje tijelo…vraćam u svoj vagon…

S onom  boli …kao da te netko istrgne iz nečijeg naručja…

Da te istrgne iz naručja …kad  obje strane grčevito grle jedna drugu…i kad se …sa snagom što je imaju…pokušavaju oduprijeti …da ih ne razdvoje…

 

              

 

Boli me…jer…ne mogu disati…ne mogu postojati…

I …želim …više od svega…želim pospremiti, sve one nepospremljene stvari…što me ,poput kočnice…zaustavljaju …pa ne mogu …dalje…

Škripe…i stvaraju nesnosni zvuk…koji ne mogu podnijeti…pa ga što prije želim prekinuti…

I upravo zbog tog nesnosnog zvuka…ne stignem …posložiti…sve ono što sam razbacala po svom vagonu…

Ne stignem posložiti ...jer…zvuk  onog željeza …natjera moje ruke…da ih prislonim na uho…i tada ostanem …bespomoćna…jer…bez ruku…ne mogu …pospremiti…ništa…

Hoću li moći…konačno izdržati taj zvuk…i uspjeti skupiti dovoljno snage da izdržim…da ne podignem ruke…poput onog što se predaje…

Hoću li uspjeti…sve pospremiti sama…sve …jer…tu… u ovom mom vagonu…nema ni jednog putnika …koji će mi pružiti ruku i pomoći u pospremanju…

I nije im važno…što su i oni dio tog nereda …svojom vožnjom napravili…

Nije im važno…jer…oni ga ne žele pospremiti…

Oni ne osjećaju nedostatak zraka…jer…njihovo je mjesto blizu prozora…

A ja …negdje u sredini…od samog početka vožnje…čeznem …za …udahom…one prohladne zore…

 

                

 

Za udahom kad ti…svježina obuzme grudi…što iznutra gore …za zagrljajem…i za onim jutrima…što na ljubav…mirišu…