1) Mladi komšija Milan nabavio nekog novog psića. Mada ih ima čitav čopor. Ide ponekad i u lov, sa ocem, otuda, verovatno, ljubav prema psima.

2) Psić lajucka i zavija, a ja, juče popodne i jutros, neka velika unutrašnja naprezanja. Teško je opisivati takva stanja. Bio bi mi potreban čitav tekst samo za njih. Možda ovako: kao da nosite neki teret. I, normalno ga nosite.

Onda, naiđe deonica Puta, na kojem nosite taj teret, pa vam neka tamna senka iz šipražja doda još malo tereta. Pa se tu, malo dalje, nađu druge senke, da vas guraju, sapliću, zaustavljaju, šutiraju...

Ako se ta slika podvrgne pounutrenju... Hm, nije mi baš uspešna kovanica, mislim na to da se ta slika prenese na unutrašnja dešavanja.

3) Sa ovom metaforom idemo na drugu lepu metaforu, koju je neko već navodio na "Magikusu", a i ja sam je navodio...

Zamislite da imate svest veličine loptice za golf. Kaže, otprilike, jedan naučnik. Kada se probudite, vi svet vidite i doživljavate volumenom loptice za golf.

To je sitno, svako može da zamisli. Sitno i suženo doživljavanje sveta.

4) I lampica u električnom šporetu je sitna. Pregorela, pa, kad nešto peku, moje ukućanke, problem je što se ne vidi to što se peče. Znaju one šta su stavile u rernu, ali - ne mogu da prate proces pečenja.

Ja treba da zamenim lampicu. Lampica donosi svetlost rerni...!

5) Da li se primećuje da ja nisam uvek isti. Da nisam često isti. Da li se to primećuje i na "Magikusu"? Ako se pođe od prvih tekstova... pa se prate promene stilova, tema...

Da li je pozitivno to što često nisam isti? Takođe, to mora biti posledica nečega.

6) Opet - problem Milanovog novog psa. Preciznije - psića.

Nemam ja ništa protiv Milanovih pasa. Neke je prebacio na plac, koji ima negde na brdu, izvan naselja. Ovaj mali je tu. Možda je to irski seter, možda bokser, možda labrador, možda i pekinezer... video sam ga iza žičane ograde, nisam mogao da odredim kojoj sorti pripada. Možda nisam mogao da odredim i zato što se u pseće sorte ič ne razumem.

Nije mi to nerazumevanje pasa... tj. preciznije - to nerazlikovanje psećih vrsta... nije mi neki bitan problem. I, kada naiđem na nekog psa, to mi uopšte ne izaziva neka naprezanja u svesti. Ja lepo vidim da je to pas, a ne slon, i - za moju percepciju je to dovoljno.

7) Ali, imam druga naprezanja, unutrašnja, i često baš teška. Ko mi je kriv, što sam se tamo Gore opredelio za intenzivnij kurs...! Bar mi se tako čini. Mada.. dok sam ovde, Dole, ne mogu da budem siguran.

Jedno od poslednjih, baš jakih, dobro sam zapamtio: 12. februara. Bio sam na slavi kod više puta ovde spominjanog komšije Pere... Došao sam u stan... Naravno, nezavisno od slave i od ljudi koji su tamo bili, počelo je da me iznutra steže, jako, kao u mojoj ključno teškoj fazi, u 2005. godini, što sam opisao u jednom podužem tekstu.

Davi neko ili nešto iznutra, davi, dan, dva, tri... ne sećam se baš precizno toka, ali - trajalo je. I trajalo je još dosta dana posle toga, malo manje intenzivno nego tog dana...

A, FASCINANATNO, ne znam da li ste i vi primetili: KADA POČNE NEKO ILI NEŠTO IZNUTRA DA VAS STEŽE, GUŠI, OBIČNO TO IDE RUKU POD RUKU SA SPOLJAŠNJIM DAVLJENJIMA (metaforično).

8) Jedno od tih sitnih, simboličnih davljenja je Milanov psić. Moram da upotrebim neke narodske izraze iz mog kraja, ne znam da li su književni, naslutiće se njihovo značenje: đivka i skavliči ponekad i danju i noću. A to skavlikanje izvodi baš blizu prozora sobe u kojoj sam.

Kako pseće skavlikanje doživljava svest veličine loptice za golf? A kako proširenija svest?

9) Da ne zalazim na tu liniju objašnjenja, uglavnom, taj naučnik je dalje tumačio: ako imate svest veličine nekog balona, onda je vaše doživljavanje, shvatanje svega - proporcionalno proširenije (u odnosu na veličinu svesti loptice za golf).

Proširenije doživljavanje svakako bi značilo: "HVATANJE", REGISTROVANJE SVE SLOŽENIJIH I SLOŽENIJIH ASPEKATA STVARNOSTI.