Već je bilo reči o Štajnerovoj varijanti meditacije nad nekom temom.

Njoj sam dodao neku svoju dopunu: kao - našu koncentrisanost na unutrašnje čulo. U tom smislu da uzmemo neku temu (ideju, problem, viziju), kojom želimo da se bavimo, nju ubacimo u svoju unutrašnjost, pa - kao da je svojim unutrašnjim čulom sagledavamo, preispitujemo.

Ta vrsta meditacije-mišljenja nije isto što i uobičajeni napor mišljenja, napor da dođemo do nekih zaključaka ili spoznaja, koji ne proizilaze iz povezivanja uma sa onim što nam dolazi iz naše unutrašnjosti. Kao što je poznato da činimo, od svakodnevih napora, kada naiđemo na neki problem, pa do napora naučnog mišljenja.

Ne, ovde formulišemo pitanje, problem, itd, PA ONDA OPUŠTENO ČEKAMO DA NAM IZNUTRA STIGNU UVIDI, ODGOVORI, REŠENJA. To je kao da ubacimo podatke u kompjuter, po određenom programu, pa samo čekamo da nam on izbaci rešenja.

Volš je ovaj postupak nazvao: komunikacijom sa Poljem Proširene Svesti. Odnosno: razgovorima sa Bogom. To objašnjenje nam deluje mistično. Kada sam saslušao Volšov opis - vidim da se sam postupak sasvim podudara sa onim što ja, bez mističnih objašnjenja, i inače koristim, tj. podudara se sa onim što mnogi koriste, i bez teorijskih tumačenja.

Volš kaže kako mu se, pri toj "komunikaciji sa Bogom", dešava da na trenutak zadrema nad tastaturom, tj. da se taj njegov akt komunikacije zaniva na dubokoj opuštenosti. Kao što rekoh, govoreći o svojoj varijanti Štajnerove varijante meditacije: uslov je DA SE OPUŠTENO NADNESEMO NAD NEKOM TEMOM, IDEJOM, VIZIJOM, PROBLEMOM. I - DA ČEKAMO DA NAM UVIDI I REŠENJA DOPRU IZ NAS SAMIH. NIJE NAČIN - DA MI ULAŽEMO MISAONE NAPORE, DA BISMO DOŠLI DO REŠENJA. OPUŠTENOST NAD NEKOM TEMOM, IDEJOM, VIZIJOM, PROBLEMOM... JE USLOV DA NAM NAJDUBLJI UVIDI IZ NAS SAMIH POČNU PRISTIZATI.

Možda je nekome ovo postuapk za koji mu se čini da ga i inače koristi u životu. Moguće je, ali - treba pažljivo uočiti razliku: da li je to napor mišljenja, unutrašnji grč da se dođe do odgovora ili rešenja, ili, naprotiv, unutrašnja opuštenost, kao u nekoj igri.

Drugima to možda deluje apstraktno i neodređeno. Mada, kada se samo pokuša, lako se može uočiti razlika.

Kod mene ovaj postupak spontano i uvežbano funkcioniše i u svakodnevnom praktičnom životu. Ukoliko ne moram odmah, u trenutku, da imam odgovor na neko praktično pitanje (od banalnih -ići negde ili ne ići, pa do značajnijih), ja ga samo, kao pitanje ili problem, konstatujem, prosledim u svoju unutrašnjost, imam u vidu da će mi najbolje rešenje samo od sebe doći. I zaista - to se i desi. Uz napomenu: ne možemo mi u svakodnevnim složenim životnim zavrzlamama da očekujemo uvek idealna rešenja. Jer, naša komunikacija sa... da koristim Volšovu sintagmu - Poljem Povišene Svesti, više je u funkciji opštih uvida, onoga što su nam bitni problemi u životu, manje za svakodnevne sitnice. Ali, i tu funkcioniše.

U vezi sa ovim važno je pitanje koliko smo mi uopšte, u duhu, kao ličnost, opušteni. Ko je u hroničnoj spoljašnjoj i unutrašnjoj napetosti - teško da ovaj postupak može i shvatiti i primeniti. Spominjao sam u prethodnom tekstu rođake koji su opsednuti sticanjem, koji su od jutra do mraka u grču rada, sticanja i rešavanj svih pitanja vezanih za te vrednosti. TAKVOJ SVESTI DUBLJI UVIDI O ŽIVOTU, O SVESTI I DUHU - TEŠKO DA MOGU STIZATI. Ne kažem da ne stižu, ali: sigurno da se jedva poneki od njih probije. Jer, da bi stigli, moraju da utihnu grčevi misaonih bavljenja svakodnevnim pitanjima na prizeman način.

Da, u vezi sa ovim završim odgovorm koji je Volš dobio, na pitanje: sa kim i kada Bog komunicira:

"Ja razgovaram sa svima. Sve vreme. Pitanje nije s kim razgovaram, već ko sluša?"

A SLUŠA SE ONDA KADA SU NAM UM I DUH OPUŠTENI, NE KADA SU PREOKUPIRANI SVAKODNEVNIM BANALNIM PITANJIMA, IDEJAMA, ZAPAŽANJIMA. MI MORAMO NAJPRE DA POSTIGNEMO DUBOKU UNUTRAŠNJU OPUŠTENOST, DA BISMO UOPŠTE ČULI ŠTA IZ DUBINA SVOG BIĆA MISLIMO O NEČEMU. Dakle, da bismo primenili način koji sam ovde opisao...