Ima ih i ima nas, baš svugde, gde se

pod okriljem i pod okovima Tame,

donosi drugima, štedro, nesebično,

svetlucavost svog uma, svog duha,

u vidu bilo koje, bilo kakve, objave,

od značaja, opšteg, manjeg, većeg,

svejedno - donosi i donosi, stalno.

Bilo koja kreativnost, pesnička,

otkrivalačka, tragalačka, duhovna.

Svako takav, u Ovo doba, mora biti,

prikovan na steni kolektivne svesti,

okivan, ograničavan, pritezan, sputavan,

neko manje, tek slabiji nedostatak,

slobode i disanja oseća, neko, čak,

bukvalnu okovanost Tamom i Zlom,

delovanjem ljudi oko sebe, te isto tako,

događajima, okolnostima, i svime,

što udara ga bolno, sputavajuće,

po kreativnosti mu okrenutom umu,

po razvoju i preobrazbi okrenutoj

svesti mu i duhu, te celom njegovom biću.

I sve te okolnosti, sav taj ambijent,

zahvalno tamni, sputavajući, jadni, strašni,

svi ljudi koji ga okružuju, kao bližnji,

nebližnji, nebitno, efekat dođe isti -

kao da stalno i stalno, postojano kljuju mu

jetru, njemu raspetom, sputanom; grabe,

uzimaju, usisavaju energiju njegovu, a on,

postojan na vetru i na svetoj steni

Tame i kolektivne svesti, ne klone,

obnovi mu se energija, zaceli jetra,

i on ponovo i ponovo daruje svima

svetlucavost svog uma, duha, bića,

ostaje oslonac Svetlosti u zemnoj Tami.

Odašiljane iskre uma i svesti njegove,

kao uvidi, kao kreativni zapisi, objave,

zrače od njega, po Tamu opasno zrače,

na sve strane, valno, koncentrično,

prolaze, što žalosno je jako - i mimo,

baš ljudi kojima okružen, tek poneko,

uvidi, uhvati u letu, ponešto, poneku,

od iskri mu roj. Ali, tako je Pisano,

takva je, Uloga, teškog-zahvalnog okruženja,

i svakog njegovog pojedinačnog činioca,

jer i Prometej, kao donosilac Svetlosti,

ne bi ni bio to što jeste, da ima lepe,

prijatne, lagodne okolnosti, da peva,

i "ide skačući po gorama"*, ništa od toga,

ne sme mu biti dato, da bi bio on sam,

da bi imao šansu da uspe u svojoj misiji.

A što Tama gušća, što su stezanja svih,

jača i grčevitija, to jači, zahvalniji poticaji,

za dublje spoznaje, za fascinantniju

kreativnost; paradoks, ali istinit princip.

I tako, poneko od Prometeja, u Ovom dobu,

silazi sve dublje u zapretane hodnike,

lavirinte i bespuća našeg uma i duha,

ispituje i osvetljava kutke i zakutke,

iskricama svojih uvida, svojih nadahnuća,

pesničkih, naučnih, otkrivalačkih,

pa deluje pomalo, poviše, možda i često,

suviše uvrnuto i čudno, kao "pod opijatima"**,

no, što lepe iskrice nekoga od njih su

sve neobičnije, što odskakanje mu veće,

što neuklapanje u "normalnost" primetnije,

to je sav sve čudnovatiji, sve veći stranac,

u svetu u kojem živi, diše, deluje, stvara.

Istovremeno, postupno, sve mu jasnija priča,

o MISIJAMA svih i svega što guši ga,

muči, ne da mu nikako mira ni spokoja,

zna, da iz Visina svi njegovi bližnji, svi

nebližnji, svi koji potpomažu prilježno,

svesno ili nesvesno, teške procese kojima

podvrgnut - čine to radi podsticaja,

radi kreativnih i otkrivalačkih izazova,

upućenih njemu samom. To što shvata,

ne olakšava mu muke, stezanja i gušenja,

posebno kada oni budu jedva podnošljivi,

ali - bar mu jasnije koju ko Ulogu igra,

u njegovom životu, u njegovoj misiji.

Svi koji iz okruženja bar na tragu da naslute,

energije, dugu iskrica mu, dovoljna i sama slutnja,

da uživaju u njima, da ih hvataju u letu,

da nadahnjuju se njima, da ih i sami zrače...

 

* Citat: J. Parandovski.

** Citat: Skorpija.