…Pričaš li ponekad nekome o nama…o našoj ljubavi?...

…Pričaš li ikada ikome o meni …ili samo šutiš?...

 

…Znam ,teško je odabrati prave riječi i…baš kad pomisliš da si ih našao,grlo se stisne,i one opet ostanu…neizgovorene.

 

…Pričaš li ,koliko te volim…ili i ti, kao i ja …sve te riječi prepustiš rukama?…

…Ruke imaju snagu izgovoriti sve ono što usne ne mogu…pa se ponekad  pitam…

-Jesam li možda, previše rukom rekla?-

 

…Tko zna…Možda i jesam.

…Ali,nije mi žao …jer ti si onaj koji je prepoznao moje snove.

…I samo zato  što si to što jesi ,ostvario si i onaj najmanji dio tih snova.

…Tvoje ruke pričaju i šapuću dok me grle…a ja ih pažljivo slušam .

…I nitko ne zna tako lijepo pričati,kao  tvoje ruke.

…Svi drugi imaju dosadne,glasne i nezanimljive rečenice.

…Tvoje priče volim…

…Tvoje priče su jedine koje želim…

…Uz njih lakše utonem u san…uz njih se sretna budim.

 

...Kad imaš ljubav u sebi,moraš je nekako izraziti…

…Ona ne može ostati zarobljena u tebi…

…Ona se mora dati,i samo kad se daje ona je ono što jest…

 

…I zato…pričaj mi…Pričaj, na način koji ti najbolje znaš…

…Pričaj mi o ljubavi svojim prstima …a ja ću opet olovkom zabilježiti tvoju priču i na kraju ti šapnuti …one dvije riječi koje nedostaju…

…Šapnut ću ih tiho,da ne probudim one,koji ne vole ovakve romane…one, koji ne znaju da se rukama pričaju najljepše bajke…