Tehnologija u službi čoveka. Kaobajagi. Ona donosi blagostanje. Ili iluziju blagostanja?

Deda je imao konje, konjima, tj. konjskom zapregom je prevozio drva, seno, pšenicu... Na konju, čezama (dvokolicama) ili pešice je putovao...

Nije li napredak ako sve to možemo da obavimo autom, traktorom, kamionom...?

Ne mislim da je to bila civilizacijski naprednija varijanta. I ne mislim da sva ta civilizacijska dostignuća treba da odbacimo.

Ali, pogledajmo šta smo dobili zauzvrat!

ROPSTVO?

Nije se ni nekada sav život u jednoj zemlji odvijao na selu. Cela država ne može da funkcioniše po modelu nekadašnjeg života na selu.

ALI, POGLEDAJMO ŠTA JE ILI KOJI MODEL ŽIVLJENJA BLAGOTVORNIJI ZA NAŠ DUH.

Uzimam situaciju u nekoj prosečnoj gradskoj porodici.

Stan, sa masom ljudi iznad, ispod, levo, desno...

Sa brujanjem automobila na sve strane. (Da zagađenost i ostale prateće elemente ostavimo po strani.)

Ima se stan, auto, najčešće i daljinsko grejanje i ostale podrazumevajuće pogodnosti. Većina toga se dobilo kroz kredite, a tu je zarobljenost od strane banaka, pa od posla koji radimo, jer preko njega namirujemo banke...

Imamo posao. A retki su poslovi koji se ne svode na mehanizujuću rutinu, koju kao zombirani automati obavljamo.

U okviru raznih sistema smo: bankarski, sa kreditima, itd., državni, sa raznim dažbinama, uži sistem u kojem je firma u kojoj radimo...

Posao nam je izvor prihoda. Prvenstveno za hranu, pa dalje, za druge pogodnosti i udobnosti (da ih ne nabrajam!). Sve to nam zavisi od novca koji zaradimo u firmi, ustanovi, a tamo -  obično imamo iznad sebe hijerarhiju koja nas kontroliše, koja nam propisuje šta, kada i kako da radimo...

Itd, itd.!

Situacija na selu, bar nekada...

Sva hrana se proizvodi u domaćinstvu. Postoji zavisnost u malobrojnim proizvodima (na primer so). Oslanjanje na stočni prevoz isključuje ceo niz zavisnosti od autoindustrije, od naftne  industrije... Jedino se državi plaća porez, ali i to se lako zaradi, jer uvek postoji višak proizvoda, od hrane do ogreva, koji može da se proda.

Niko nema tutora nad glavom, dogovorom se bira šta će, kada, kako, gde i zašto da se radi. Isključena je mehanizovanost i automatizovanost. SVAKI DAN JE DRUGAČIJI! Jednog dana se ore jedna njiva, drugog dana se čisti šuma, trećeg dana sređuje ograda, petog nešto seje, itd.

DAKLE, NEMA PSIHOLOŠKOG NASILJA RADNE I ŽIVOTNE AUTOMATIZOVANOSTI!

KONAČNO, A SVAKAKO NE NA POSLEDNJEM MESTU - ŽIVI KONTAKT SA PRIRODOM! Može li neko u gradskoj stambenoj zgradi da doživi intenzivni osećaj stopljenosti sa beskrajem neba, sa širokim poljanama, sa šumama...? To, što se ponekad ode na sva ta mesta - ništa ne znači. „Ponekad“ ne može da potre sva akumulirana negativna dejstva jednog „neprirodnog“ života u POSTOJEĆIM gradskim sredinama.

Šta da učinimo?

Ovde i sada teško da neko može nešto radikalno da promeni u svojoj životnoj situaciji, jer nas dosta toga još uvek vezuje za sadašnju situaciju. Ali bar da imamo u vidu otkuda mnogi naši životni, psihološki i duhovni problemi. Ne znam baš kakva je sitaucija na selu danas, ali - mislim da su čak i danas, kada već nije situacija od nekada, antidepresivi tamo nepoznanica. (Naravno, od ove statistike se isključuju oni koji žive na selu, a rade u gradu.) Što je samo jedan detalj-pokazatelj...

Svojevremeno se kod nas pisalo dosta o nekoliko bračnih parova koji su napustili svoje poslove i solidne životne sitaucije u gradu (radi se o tzv. intelektalcima, što je nebitno, ali govori o jačoj upućenosti na rad i život u gradu) i prešli da žive i rade na selu, neki na planini...

Imali smo istorijsku fazu migracija u gradove.

Gradovi su bili „obećana zemlja“.

Mislim da će doći vreme kada će se shvatiti da je priroda, dakle, sela - „obećana zemlja“. Ali život u prirodi - maksimalno oslobođen od svih nepotrebnih gradskih vrednosti.