Gluvo doba iza ponoći,
najnečujnije što umem,
otvaram balkonska vrata,
da dozvolim mrazu
da se na kratko ušunja u sobu.
Samo teške pahulje
pored ulične svetiljke
pred samim balkonom.
Kao da je već bilo u začetku
spuštanje nebeskom ski-stazom,
spiralno probijanje naniže,
kroz guste slojeve pahulja,
člana Galaktičke Federacije,
u blještavoj svemirskoj odeći.
Da se spusti do balkona
i telepatski me zamoli
da krenem za njim,
da malo okusim
višu dimenziju,
ili radi neke borbe,
radi neke pomoći, gore...
A ja... neplaćena
struja za ovaj mesec,
treba otići do banke, pošte,
na pijacu, doneti drva...
Brzo sam se povukao,
isto onako najnečujnije,
zatvorio balkonska vrata...
Morao bih (ali stvarno -
bilo bi mi neprijatno)
da odbijem ponudu.
bglavac
edin.kecanovic
