Gluvo doba iza ponoći,

najnečujnije što umem,

otvaram balkonska vrata,

da dozvolim mrazu

da se na kratko ušunja u sobu.

Samo teške pahulje

pored ulične svetiljke

pred samim balkonom.

Kao da je već bilo u začetku

spuštanje nebeskom ski-stazom,

spiralno probijanje naniže,

kroz guste slojeve pahulja,

člana Galaktičke Federacije,

u blještavoj svemirskoj odeći.

Da se spusti do balkona

i telepatski me zamoli

da krenem za njim,

da malo okusim

višu dimenziju,

ili radi neke borbe,

radi neke pomoći, gore...

A ja... neplaćena

struja za ovaj mesec,

treba otići do banke, pošte,

na pijacu, doneti drva...

Brzo sam se povukao,

isto onako najnečujnije,

zatvorio balkonska vrata...

Morao bih (ali stvarno -

bilo bi mi neprijatno)

da odbijem ponudu.