Uživeti se u stanja svesti, jasan princip,

no, otvaraju se neka neznana polja i zamke,

onima kojima darovana obična situacija,

društvena, porodična, profesionalna,

kojima data situacija stalnih kontakata,

sa masom, a znano je šta takvi kontakti nose -

uz preplet sa njihovim negativnim energijama,

donose i pojačanu zasutost informacijama,

jednom rečju, donose sve moguće smetnje.

Jesu one spoljašnje, jeste suština u unutrašnjosti,

ali, do premoći unutra nad spolja tek treba doći,

a treba doći kroz sve te bure i ometanja.

 

Plato na koji stigosmo sa modelom moći -

ući u sopstveno stanje svesti, kao cilj,

kao rešenje za pozitivizaciju, za promenu.

Spoljašnje detalje ne možemo znati, kreirati,

ali stanja svesti, svakako možemo, jer ona su,

i sadašnja i buduća, ista ili slična, ovde i tamo.

 

Onda iskrsavaju nabrojani ometajući faktori,

sve one obične životne situacije u kojima smo.

U nekim tihim, izolovanim uslovima i mestima,

lako bi bilo indukovati ciljna stanja svesti,

bez mnogo muka, kao što se i u opuštenim

životnim uslovima lakše i mašta, sanjari...

U buci i haosu svakodnevnog života -

to postaje baš teško, često skoro i nemoguće.

Indukcija stanja svesti, svakako, ali kako,

u ometajućim uslovima izvesti takav čin?

Suština u unutrašnjim moćima, da, ali,

trebamo spoljašnje oslonce, koji nam -

pomoć, da prohodamo, da steknemo premoć,

kojoj težimo, duha i Duha nad materijom.

I, tu nam na raspolaganju stoje iskustva -

poezije i poetskog stvaranja, i iskustva molitvi.

Iskustvo poezije znači uvežbanu jezgrovitost,

uvežbanost povišenog emocionalnog iskaza,

produkciju slika, sa značenjskom sabijenošću.

Sa stalnim ponovnim čitanjima, poetski zapis

uvek nam zanimljiv, uvek mu rado pristupamo.

A kao iskustvo sa molitvama je ono, koje znači

izazivanje molitvenog stanja svesti, a ne samo,

prilježno formalno izgovaranje reči molitvi.

 

Ako sve spojimo i povežemo, dobijamo rešenje:

indukovano stanje svesti formiramo u vidu -

poetskog zapisa, i njemu se vraćamo stalno,

naravno, pazeći da uvek u svesti vaskrsava nam,

pri čitanju, duh stanja koje napravljeni zapis nosi.

Tako ćemo, čitajući naš lični poetski zapis

stanja svesti, nadjačavati ometajuće frekvencije,

okolnosti, dešavanja i svega nam u okruženju,

u kojem nam dato da se nalazimo i snalazimo.

I to nam je potrebno dotle, dok ne nadjačamo

svojom unutrašnjom snagom sve to spoljašnje.

U tome vidim smisao iskustva sa molitvom,

kroz celu istoriju čovečanstva: ne čitanje,

tekstova samih po sebi, kao prazni ritual,

već kada čitanje molitve izaziva stanje svesti,

koje u molitvenoj tradiciji znači jačanje vere...

 

Istu funkciju, u poetskom modelu imaju:

naši poetski zapisi ciljnih stanja svesti,

koja postavljamo u duhovnom rastu.

Kao što ometajuće frekvencije iz okruženja

nadjačavamo koncentrisanjem na lepu muziku,

na prijatne slike, koristeći se legalno

svim sredstvima, za postizanje i održavanje

unutrašnje ravnoteže i duhovnih moći.