Šta će poezija u duhovnosti?

Ili duhovnost u poeziji?

Valjda svako, razdvojeno,

u svom dvorištu, radi svoj posao?

Zaista, oprašta se onome

ko ovako dobornamerno pita,

i nije ta pojava retka,

do sada bila česta,

da se poezija i duhovnost

spoje toliko čvrstim zagrljajem.

A veza je jasna budnijima,

za novo vreme i za nove veze,

veze nesanjane, a i neizgovorene.

Poezija kao emocija i ljubav,

i kad ne govori o ljubavi,

duhovnost kao Put buđenja,

za svet ljubavi, za sveopštu Ljubav;

ako je ona tkanje poezije,

onda je i duhovnost tu u prepletu.

Duhovnost je i probuđena,

dublja ili viša Mudrost,

probuđena ili probuđujuća.

Mudrosti nema bez Ljubavi,

ako je i ima - to ona prava,

duhovno probuđujuća nije.

Pa se i preko Mudrosti,

obogaćene ili prožete Ljubavlju,

poezija i duhovnost spajaju,

na još čudesnije i nove načine,

pa se u svetlosnom kaleidoskopu

više i ne zna ko, gde i šta,

završava, počinje ili prestaje,

sve je to na jednom mestu

u jednom srećnom klupku:

Poezija-Ljubav-Mudrost.

A tu je i jezik, koji spaja...

Kako duhovnost nije brbljanje,

a kako Poezija jeste sabijenost

značenja, ideja, slika,

na malo jezičkog prostora

puno značenjskih isijavanja,

onda, eto još jednog srećnog dobitka

simbioze: Poezija+Duhovnost.