- Kevo, ja sam stavila pileću čorbu da se kuva.

- Šta?

- Stavila sam čorbu. Pileću. Da se kuva.

- A! Dobro. Ja sam baš i htela da ti kažem.

- Šta?

- Da stavimo pileću čorbu za danas.

- Da, ja sam već stavila.

- Dobro onda...

- Stavila sam batake, krilca, noge...

- U čorbu?

- Da, u čorbu.

- Misliš da je to dovoljno?

- Mislim da je dovoljno.

- A da si dodala i parče belog mesa?

- Nisam dodala.

- Znam, nego kažem: da je da si dodala i parče belog mesa.

- Bilo bi lepše, ali - belo meso sam ostavila za pohovanje.

- Za pohovanje?

- Aha!

- Pa... onda dobro je. Ja samo mislim da bi čorba bila ukusnija da ima i parčeta belog mesa.

- Bila bi sigurno. Ali onda ne bih imala dovoljno za pohovanje.

- Tu si u pravu!

 

U Crnoj Gori postoji izreka: „Da mi je tvoja glava na mojim ramenima, da se nekoliko dana odmorim, jado!“.

Kakve prostore svesti otkrivaju ovakvi dijalozi?

Život laganica?

I/ili veština bavljenja besmislicama?