Zalazili smo lagano u san sveta iluzija,

kao svete čestice koje je Izvor gurnuo

u polje niskih vibracija, radi iskustva,

radi sticanja iskustava u tom polju.

Iluzija nas očarala i zatravila, pali smo,

u teški san, koji je baš - san o odvojenosti,

od Izvora, od svega što postoji, oko nas,

od svega Postojećeg. Kucnuo nam čas,

da se budimo za Realnost povezanosti,

sveopšte povezanosti svega što postoji.

Paradoks, ključni za buđenje, opet nam -

SAN, dođe san o buđenju, san o izdizanju,

iz mreže iluzija, san o tihom preobražaju,

i nas samih, i svega u šta smo uronjeni.

 

Modeli moći, u spletu jednoga od njih smo,

upravo su i smišljeni, ili: upravo u njima,

sabrana su iskustva ljudska, o snovima,

o principima formiranja snova, o načinima,

sanjanja, o načinima ostvarivanja snova.

 

Već nam jasno razgraničeno, za sve snove,

za pravi njihov odnos prema Neumitnosti,

svejedno kako da je imenujemo ili shvatamo:

ribe koje slobodno plivaju između koridora,

između dveju zadatih, nepromenljivih obala.

I ribe, dakle, mogu baš sanjati svoje snove,

o promenama, sebe, uslova u kojima žive,

a da time ipak uvažavaju zadatost obala.

 

Svi naši snovi o izvlačenju, isplivavanju

iz sna Iluzije, imaju toliko varijanti, toliko -

posebnih priča, koliko je, eto, i posebnosti

u svakoj životnoj priči... Ima nas koji se,

iskreno, i ne usuđujemo da sanjamo san -

o prevazilaženju sebe i datih nam uslova,

ne usuđujemo se, jer nemamo veru kojom -

stene se pomeraju; u što ne verujemo,

ni postići ne možemo, ako smo slabi,

sa verom, tom, znači da za sada, još uvek,

bolje i ne zaslužujemo. Ima nas onih,

koji imaju uske snove, o promenama,

koje su u okvirima naših ličnih života,

nas samih i samo naših okolnosti, uskih,

u kojima smo; tu napor i nije potreban,

neki veliki napor, velika energija i snaga.

Ima nas onih kojima je život koji žive već -

sam po sebi san kojem teže, dakle, sve je -

baš onako - kako i žele da bude, uz neke,

sitne male promene, koje se lako postižu,

i bez posebno izvođene procedure sanjanja.

Takvi mi smo zadovoljni datim, zadatim,

ciljeve imamo u okviru tog zadovoljstva

datim i zadatim. I ima nas onih, možda i -

najmalobrojnijih, koji čak sanjaju upravo

neke krupne, najkrupnije snove: o svojim

delovanjima na daleko šire preobražajne

procese, o pomaganju mnogima, koji su

u takvim procesima. Ne bi takvi, takve

snove sanjali, da nemaju dubinske neke

impulse, koji im izbijaju u vidu snova,

ali tih baš teških snova, koji više liče -

na kaznu: ulagati svoj život, sve svoje

slobodno vreme, u sanjanje takvih snova,

koji se teško mogu ostvariti, ako se,

uopšte, i ostvare za celog ovog života.

 

Svako ima ili nema svoje snove, koji,

kao što videsmo, svoju snagu, opseg,

domete imaju, svaki od njih, po meri,

naših ličnih težnji i snaga, koje nosimo.

 

Neko uopšte ne veruje da mi snagom svojih vizija i težnji možemo nešto da menjamo, u sebi i oko sebe.

Neko ima težnje vezane za sopstveni životni tok: da dobije neku lepu tašnu i novi auto, te dosta novca i da bude uspešan u karijeri (primeri iz Marfijeve knjige).

A neko: da na širem planu pomaže drugima, u bilo kojem smislu...

Što su snovi o promenama širi - to više vremena i energije im treba posvećivati, to je sve manje izgleda da se u sadašnjem životu ostvare. Što ne znači da je to izgubljeno vreme, ono je temelj dugoročnijeg sna, koji će neko drugi nastaviti da sanja i posle sanjača koji je takav san utemeljio.