Svaka duhovna praksa jeste dobra, jer -

svako, ko je upražnjava, ima početnu ideju -

o promenama, ona ga pokreće ka praksi.

Ipak, sve ono, što se o bilo kojoj praksi:

piše, govori, efekti koji joj se pripisuju,

ne smeju da budu za nas kanoni, svetinje,

u koje se ne dira, snagom: naše procene,

našeg kritičkog sagledavanja, naših uvida.

Ako mi ne primećujemo propisane efekte -

zašto da ih na silu vidimo, ako ih nema?

Ako mi imamo osnovane kritičke primedbe,

ako svojom logikom uočavamo nedostatke,

zašto da ih ne iskažemo, zabranjeno li je?

Ako se ovakva sloboda mišljenja i, šire,

duhovnog rezonovanja, može odnositi

na bilo koju duhovnu praksu, podjednako,

može, svakako, i na molitvenu, svejedno,

što je ona možda najčešće primenjivana,

čak i od strane onih, koji i nisu posebno

usmereni na duhovnost i duhovne težnje.

Uz podsećanje sa početka ovog teksta:

svaka duhovna praksa jeste dobra, i, jasno -

služi čoveku, zavisno od raznih faktora,

od duhovne i životne situacije, u kojima je,

zavisno do niova svesti, od svih težnji,

koje je u životu i u duhovnosti izabrao...