Naše bavljenje negativnošću je... ako ne baš prirodno, a ono svakako opravdano.

Jer smo uronjeni u negativnosti, ona je u nama (negativne emocije, itd.), oko nas (ružni, nepravedni postupci ljudi kojima smo okruženi, dešavanja u državi, itd.).

Negativnost koja nas snađe - postavi se pred nas kao problem, onda je prirodno da njome postajemo opsednuti, da bismo našli načine kako da je se rešimo, ukoliko rešenje zavisi od nas.

Dalje, kao da se celokupno okruženje formiralo u skladu sa tom magnetizovanošću od strane negativnosti. Teško bi se moglo reći da kod ljudi oko nas dominira oduševljavanje onim što je uzvišeno i pozitivno. I mediji su odraz takvog stanja - vesti se grade na onome što je negativno. Kao da se traga za što bizarnijim sadržajima, jer oni podižu tiraž. Itd.

ZATO NIJE NIMALO LAKO DA NAPRAVIMO PREOKRET U SVOM NAČINU MIŠLJENJA. U vezi sa tim da se problem ne rešava time što smo opsednuti problemom.

Kao što je već naznačeno u prethodnom tekstu: to ne isključuje kritičko mišljenje i sagledavanje problema.

Svako može da napravi mali eksperiment: kada iskrsne problem, neka proanalizira problem, neka sagleda šta mogu biti rešenja, a onda - neka izvuče pažnju iz problema, neka se ne bavi više njime (naravno, ukoliko se ne radi o problemu koji se u trenutku mora rešiti). Videće da često baš tada mogu da mu iskrsnu rešenja koja nije video dok je opsesivno u svesti držao samo problem.

Dakle, teško je, potrebni su prilična upornost i disciplina, da u svesti "ustoličimo" naviku da posle analize i spoznavanja negativnosti - SASVIM SE POSVETIMO VIZIJI PROMENE, VIZIJI POZITIVNOG STANJA U VEZI SA NEGATIVNOŠĆU KOJU SMO UOČILI-PROUČILI.

I, KAKO SE U TOME BUDEMO VIŠE UVEŽBAVALI - VIDEĆEMO KAKO NAM POZITIVNA SLIKA POSTAJE SVE JAČI OSLONAC. U svesti. Kao što je već rečeno, nezavisno od toga da li nam se pozitivne slike ostvaruju ili ne.

KAKO PRITISAK NEKE NEGATIVNOSTI BUDE JAČI, TO SA VIŠE "STRASTI" POČINJEMO DA SE OKREĆEMO POZITIVNOJ SLICI, SVOJOJ VIZIJI. Što je praćeno pomalo čudnim paradoksima: na jednoj strani pozitivna slika nam je utočište, na drugoj, baš pod naletom negativnosti postaje i teže da tu sliku imamo u svesti.

Videću, pretpostavljam da nam je dovoljno mesec dana (naravno, sve to zavisi od ličnih okolnosti, i u nama samima, i oko nas) da steknemo ovakvu jednu pozitivnu inerciju, ili, da postignemo da imamo kritičnu masu vremena posvećenog pozitivnostima, a da posvećivanje pažnje negativnostima svedemo na najmanju meru. (Banalni detalj: posle toga bi trebalo da prestanemo da gledamo filmove ispunjene nasiljem, jurnjavom, podvalama, itd. SETIMO SE PRIMERA ŽENE IZ FILMA "TAJNA", KOJA JE BILA OBOLELA OD RAKA - POSVETILA SE GLEDANJU KOMEDIJA.)