Povodom „Matriksove budilice“ neki su govorili o svojoj ljubavi prema poslu koji rade...

Šta je lepše nego voleti svoj posao? Uživati u njemu. I zaista su srećni oni koji to mogu za sebe da konstatuju.

Ima (nas) onih koji ne vole posao koji rade. Svakako je teško ako je neko prinuđen da radi posao koji ne voli. U STEREOTIPNIM SAGLEDAVANJIMA TO JE  NEŠTO NEGATIVNO. DA LI JE BAŠ TAKO? Može li u nekim slučajevima takav odnos prema poslu biti posledica POZITIVNIH UNUTRAŠNJIH PROCESA? Mali paradoks?

Da iznesem svoje konkretno iskustvo, a drugi neka procene da li grešim.

Najpre da naznačim, što se podrazumeva, da mi ne možemo sve ličnosti, sve poslove, sve životne situacije trpati u isti koš.

Objektivno ne može biti istog „dejstva“ posao kojim nedvosmisleno pomažemo drugima (npr. posao lekara), i, na primer, posao nekog administrativnog radnika, koji samo udara pečate i zavodi delovodne brojeve; posao koji traži naše stalno kreativno angažovanje, i posao koji nas automatizuje, pretvara u mašine (npr. rad za fabričkom trakom); itd.

Već sam spominjao da radim u školi. Nakon završetka fakulteta - stupio sam u školu sa osećajem koji se nekako podrazumeva: lepota komunikacije sa mladima, plemenitost prenošenja znanja, vaspitavanja, itd.

„KRITIČNA MASA“ ONIH KOJI RADE U ŠKOLAMA IMAJU TAJ STAV ILI OSEĆAJ, DAKLE, ZADRŽAVAJU GA I NAKON DOSTA GODINA PROVEDENIH U ŠKOLI.

A šta se to sa mnom izdešavalo (što me je poremetilo :-))?

Već u toku prvih godina svog rada u školi jasno sam uočio veliki raskorak koji postoji između onoga što je zapisano u teoriji, onoga što većina onih koji ne rade u školi imaju kao predstavu o tome, i - same prakse.

Postoji metodika nastave književnosti, kao kaobajagi naučna disciplina koja propisuje kako treba da se radi na časovima književnosti. U toj metodici je opisano na koje sve načine treba da se postupa, pa da se izazove interesovanje i ljubav kod učenika prema književnosti. Ja sam bukvalno primenjivao sve ono što stoji zapisano u metodici koju sam imao na fakultetu, ali - JEDINO ŠTO SAM MOGAO DA UOČIM JE: NEZAINTERESOVANOST UČENIKA, NE SAMO ZA KNJIŽEVNOST, NEGO I ZA SVE DRUGE PREDMETE. JEDINI MOMENAT KOJI DELUJE JE - PRISILA. Ako se ona ne koristi - nema ni učenja, ni čitanja. Prisila, u smislu ocene. Naravno, to ne znači da uopšte nema slučajeva i učenika koji su drugačiji. Ali je prosek upravo onakav kakvim sam ga opisao.

Kada sam to shvatio, počeo sam da sumnjam - da li sam ja uopšte za ovaj posao? Možda to ja ne umem da udahnem deci ljubav prema književnosti? Možda nemam talenat za ovakav posao?

Zato sam počeo da prekopavam po savremenim pedagoškim radovima i istraživanjima, da bih našao odgovore. TI RADOVI SU POČELI DA MI OTVARAJU OČI! To je onaj poznati „aha-doživljaj“:  pročitate nešto i uzviknete: „Pa da, tako je!“.

Da ne bude ovo preopširna priča, navešću samo dva stručna rada koji su mi u početku bili ključni za shvatanje onoga što se realno dešava u školstvu.

Jedan je rad odličnog hrvatskog proučavaoca književnosti, Zdenka Škreba, koji u jednom svom radu, nakon analize nekih situacija iz prakse, konstatuje: „Eto šta je učinila savrmena nastava književnosti, uspela je da učenicima omrzne književnost!“
Drugo je bila jedna studija koju je radio UNESCO (a zasniva se na istraživanjima), o senzibilitetu savremenih učenika. (Ta studija je rađena pred sam kraj XX veka, šta tek za uočene simptome reći danas?!)

U njoj se zaključuje da su savremeni učenici bitno drugačijeg senzibiliteta, psihološkog profila u odnosu na neke generacije pre pojave savremenih medija komunikacije, a posebno pre pojave televizije i interneta. Što znači da je tip škole koji nam je ostao iz nekih davnih vremena - potpuno neadekvatan za savremene učenike. Pre pedesetak godina bilo je sasvim prirodno da učenici satima sede u učionici i slušaju priče nastavnika, i - da im one deluju i makar koliko zanimljivo. Jer su oni odrastali, svest im se formirala u prirodnim ili prirodnijim uslovima (gradska kaldrma, selo, livada, itd.), sa neupordivo manjim protokom informacija kroz njihove umove.

Danas decu, koja odrastaju uz dinamičke slike televizije, pa čak i kompjutera, višesatno sedenje u školi NEUROTIZUJE, jer im je svest već formirana po dinamičkim slikama i uz veliki protok informacija. Oni školu počinju da doživljavaju kao zatvor. (Objašnjenje je mnogo šire i argumentovanije, preneo sam samo suštinski stav koji sam zapamtio.)

I zaista, kada sam se osvrnuo na ono što se dešava u školi, mogao sam BUKVALNO SVE TE SIMPTOME DA UOČIM U PRAKSI! Učenici jedva izdrže u školi, najsrećniji su kada se završe časovi, ili kada gube časove. Sve masovija „bežanja“ sa časova, takođe su važan simptom. Pojava agresivnosti - takođe proizilazi iz sputavanih naboja koji probijaju, otpora prema ambijentu koji se doživljava kao gušilački. Višesatno sedenje i slušanje priča nastavnika, KOJE IM UOPŠTE NISU ZANIMLJIVE, KOJE SU IM NAMETNUTE, izazivaju nervozu kod njih. Pošto su prinuđeni da završe školu, jedino što ih zanima su ocene (čini mi se da je još neko na portalu to spominjao). U NJIMA SE JAVLJA JAK PSIHOLOŠKI OTPOR POSTOJEĆEM NAČINU STICANJA ZNANJA, KOJI SE SVODI NA MEMORISANJE VELIKE KOLIČINE INFORMACIJA. Učenici taj proces bukvalno doživljavaju kao mučenje. Tu nema ni traga od uživanju u spoznaji. Ali, pošto moraju završiti školu, moraju dobiti ocene, deluje mehanizam samoprisile u učenju. A škola koja izaziva takvu samoprisilu - ne može biti doživljavana kao prijatno mesto.

Itd.

Drugačiji rad u okviru jednog predmeta ni najmaje ne menja tu sumornu poziciju učenika. To što ja radim drugačije, smatram - najhumanije koliko je u datim uslovima moguće (a i to može da bude tema posebnog teksta), ni najmanje ne menja sumornu poziciju učenika. Ma koliko da oni budu opušteni na mom času, da im je prijatno - to ne briše ni najmanje loše opšte delovanje škole na njih, dakle - ta činjenica ne može da promeni moj odnos prema radu.

DAKLE, MOGU LI JA DA VOLIM POSAO U KOJEM SAM PRINUĐEN DA PRISILJAVAM UČENIKE DA 45 MINUTA SEDE U UČIONICI, A ONI BI RADIJE BILI VAN PROSTORA KOJI IH GUŠI? DA OD NJIH TRAŽIM DA ČITAJU I UČE I ONO ŠTO IM UOPŠTE NIJE INTERESANTNO, JER SAM PRISILJEN DA TO OD NJIH TRAŽIM? KADA JASNO VIDIM DA SA DRUGIM KOLEGAMA, U OKVIRU SISTEMA ČIJI SAM ZAROBLJENIK,  UČESTVUJEM U VRŠENJU PSIHOLOŠKOG NASILJA NAD UČENICIMA? ITD.

MOŽE LI SE VOLETI TAKAV POSAO?!

MOŽE, JEDINO U SLUČAJU DA NEMATE SVEST O CELOJ OVOJ TEŠKOJ POZADINI DEŠAVANJA U ŠKOLI. AKO ŽIVITE U ILUZIJI DA SU UČENICI ŽELJNI ZNANJA, DA VOLE DA UČE, DA VOLE ŠKOLU, DA VI POZITIVNO DELUJETE NA NJIH... Često u vezi sa tim dajem teme za pisane radove (odnos prema školi, prema sticanju znanja, prema učenju...), od njih bih mogao da napravim malu dokumentaciju za potkrepljenje svojih stavova. (Možda i ovde prenesem neke od tih radova, bilo bi zanimljivo.)

Dakle, smatram da to, što u nekim slučajevima nema ljubavi prema poslu koji se radi, može da bude posledica spoznaje iluzija na kojima se on zasniva.

(P.S. Jedini zračak u celoj toj sumornoj atmosferi su mi stalne šale sa učenicima, uvek kada to situacija dopušta. Tako da pritom bude zabavno i njima i meni... Dakle, nešto kao proces prenošenja ili izazivanja dobrog raspoloženja kod drugih.)