Ne…nemoj me pitati …kako sam…

Nemoj…jer ti neću znati reći…

Neću ti znati reći,jer mi ova gomila razbacanih misli…već danima ne da…da usnem…i već me i sama pomisao, na  novo jutro… bez tebe…guši…

Al…pokušavam…često pokušavam... uvući se u taj nered i posložiti sve…sve što već dugo stoji razbacano…al…svaki put …zastanem…

Zastanem ,na samom ulazu u tu sobu…u sobu mojih misli…zastanem,jer mi zatreba tvoj…zagrljaj…

Zatreba mi  tvoja blizina.da bi mogla zakoračiti…

A tebe je tako…malo…

Ti si daleko…toliko daleko da mi svaki djelić ove daljine uzima …osmijeh…

I zato…nemoj me pitati…kako sam…jer sve što mi treba je …tvoj zagrljaj…

Zagrljaj i onaj osjećaj što mi …tvoja ruka u mojoj ruci …pruža…

Nemoj me pitati kako sam…kad znaš …da grudi tvoje,poljupcima svojim ,želim milovati…i tvoje usne na mojim grudima ,opet osjetiti…

Ne pitaj me …kako sam…jer,tek kad budem u tvom zagrljaju…reći ću ti…dobro sam…