1.

Mom komšiji Peri (sve se ovo dešavalo pre nekoliko godina) već nekoliko dana bila je pokvarena brava na unutrašnjim vratima. Dogovorimo se da ja jednog popodneva odem i pokušam da otklonim kvar.

Desilo se da mi je tog popodneva iskrsnuo neki posao koji sam morao da završim, pa još i da odem u drugi grad, gde sam se zadržao do kasno u noć. On je i inače bio rekao da to sa bravom nije hitno, tako da nisam ni osećao nekakav problem u tome što nisam otišao tog popodneva.

Sutradan ujutru, kada smo se susreli u dvorištu iza zgrade, ja mu obajasnim o čemu se juče radilo, i predložim mu da tog dana dođem.

- Neka, hvala, ti si me juče eskivirao!

Zastao sam i začudio se...

- Kako eskivirao?! Zar nisam uvek do sada, kad bismo se dogovorili, dolazio da vam pomognem? Što bih vas sada „eskivirao“?

- Ne znam zašto, ali me jesi eskivirao.

Ja mu još jednom objasnim o čemu se radilo. A on, jedno te isto:

- Razumem ja to, ali je očigledno da si me juče eskivirao.

Ja mu ponovim objašnjenje, upućujući ga na ljude kod kojih može da proveri istinitost toga što sam mu rekao.

- Ma, nije važno. Već sam čuo šta si ispričao. Ali, to ne znači da me nisi eskivirao.

2.

Postoji tip komunikacije u kojoj jedan učesnik ne zalazi u razloge i stavove drugoga, ne želi da se zamara njima, da daje svoje razloge, da iskazuje svoju sumnju i traži dodatna objašnjenja. Ne, on formira jedan svoj opšti stav, niko i ništa ga u tom stavu ne može pokolebati, jer on ništa i nikoga ne želi da čuje, u vezi sa tim svojim stavom.

Za onoga ko je ozbiljan sagovornik - najmudrije je da se ne upušta u raspravu sa ovakvim osobama (naravno, nakon što shvati sa kakvim „igračem“ ima posla), ili - da se upušta samo na neozbiljan način.

Jer ovde se očigledno radi o nekoj vrsti AUTISTIČNOG MIŠLJENJA. Onaj, ko na opisani način rezonuje, dovoljan je samome sebi, on suštinski i ne prihvata razmenu mišljenja sa drugima. Ako on to ne prihvata - što da mu mi to nudimo?

3.

Zanimljivo je, ali i očekivano, sa ovim svojevrsnim autističnim mišljenjem ide i PRAZNA SAMOUVERENOST, dakle, samouverenost koja se ne zasniva na realnim vrednostima i sposobnostima, na kakvoj-takvoj realnoj samoproceni.

Kod mog komšije to se, na primeru koji je najzanimljiviji, pokazuje u njegovoj igri (plesu). On se na tzv. veseljima (dok je bio mlađi) uvek hvatao u kolo i igrao, iako uopšte ne zna da igra. Gura on one do kojih se uhvati u kolo, guraju oni njega, a on - sav važan.

Njegova supruga ovako to komentariše:

- Ja, da onako ne znam da igram... u zemlju bih propala od stida! Nikada mi ne bi padalo na pamet da pred narodom zaigram! A on se, bez ikakvog kompleksa, uključuje u svaku igru, kao da je najbolji igrač na svetu!

I to je, naravno, posledica svojevrsne autističnosti u mišljenju: on ne želi da osluškuje argumente i reakciju okoline. On je formirao svoj stav - da odlično igra, i niko ga ne može ubeđivati u suprotno!