Usredsređujemo na jednu „tačku“: mantru, neku reč, misao, sliku, puls, disanje...

Ili se koncentrišemo na unutrašnju prazninu, dakle, ulazimo u stanje svesti bez ijedne misli, slike; kao da nam pažnja lebdi u unutrašnjoj praznini.

Ne prepuštamo se misaonim vrtlozima, koji su karakteristika našeg uobičajenog toka svesti, u svakodnevnom funkcionisanju.

Da nazovemo ovu duhovnu tehniku - klasičnom meditacijom.

Dekart je imao „Meditacije“.

Huserl - „Kartezijanske meditacije“.

Meditacija Rudolfa Štajnera takođe označava: promišljanje, zapitanost nad nekom temom, pitanjem, problemom, misaono uranjanje u njih.

Ovde takođe imamo usredsređenost na jednu „tačku“.

S tim što se ovde očekuju uvidi, ideje, odgovori... koji proizilaze iz te „tačke“.

Zar i ovo nije uobičajeno mišljenje, razmišljanje, rad intelekta?

U našim „nemeditativnim“ razmišljanjima: ili nas asocijacije nose na razne strane, ili imamo analizu, raščlanjivanje nekog problema. Uopšte - MISAONI NAPOR.

U misaonoj meditaciji imamo sličnost sa klasičnom meditacijom: svu usmerenost pažnje na jednu „tačku“. Naša pažnja kao da zalebdi nad jednim pitanjem, temom, problemom. MOMENAT OPUŠTENOSTI JE BITAN. NEMA MISAONOG NAPORA. I ONDA - ČEKAMO DA NAM UVIDI STIŽU IZ NEKIH DUBINA NAŠEG BIĆA.

Naravno, to nije proces kojim mi svesno rukovodimo. Ponekad ti uvidi stignu, ponekad ne.

Možda bi PUN POGODAK bi bila kombinacija oba tipa meditacije.

Klasičnom meditacijom zađemo u stanje duboke unutrašnje opuštenosti.

Izađemo iz njega. Fokusiramo se na pitanje koje odaberemo. I - ČEKAMO...

Ili suprotno...

Spontano, „nesvesno“ funkcionisanje oba tipa meditacije možda su već uočili oni koji primenjuju samo klasičnu meditaciju. Pre meditacije nam se, na primer, nametnulo neko pitanje. Zađemo u meditaciju, u toku nje ili nakon nje - izroni odgovor.