Bila je to mlada lipa na sredini pašnjaka.

Plavooki mladić je na tronošcu sedeo pod lipom,

leđima se oslanjao na stablo lipe.

Preko dana, uz ovce, bele cvetove hajdučke trave

i zujanje pčela, na cvetovima iznad njegove glave,

prepuštao se unutrašnjim talasanjima Rilkeovih stihova.

Pred ponoć, ako bi ga probudio mesec,

sa zvezdanim zapisom na poleđini,

kroz prozor, kraj kojeg je spavao,

našao bi se ponovo na istom tronošcu.

Ali bez Rilkea, zagledan u visine.

Gore, u siluetama prepleta grana, lišća i cvetova

ista devojka, kao i prethodnih vedrih zvezdanih noći,

kada bi ga mesečev poziv budio,

čučala je pred logorskom vatrom,

rumenkasti proplamsaj vatre osvetljavao joj lice.

Ustajala je, sa pogledom: „Vreme je...!“.

Bila je, u stvari, van zone krošnje lipe,

i ustajala je i kretala napred,

samo da bi ga izazvala da krene za njom.

Zvezdani zapis je bio jasan,

možda malo i neumoljiv - da prekorači

granicu krošnje lipe.

Kretao je za njom, probijao se

kroz grane, lišće, cvetove.

Sada već zreo a mlad čovek, ide i dalje,

probija se i ne gubi nadu.

Vitak struk, oivičen zelenom haljinom

sa žutim lipovim cvetovima,

i lice uokvireno dugom kosom,

i osvetljeno stalno istim proplamsajem vatre,

iako se od nje udaljila,

sa povremeno ispruženom rukom,

kojom ga doziva i ohrabruje.

Ako mu se uzburka svest,

na samoj granici krošnje lipe,

on se nežno surva u sebe na tronošcu,

naslonjenog, na stablo lipe,

ostaje mu samo da još neko vreme

gleda u mesec i zvezdano nebo,

dok mu u svesti još dugo titra

graciozni hod vitke siluete sa dugom kosom...

Opet je ostala za dimenziju ispred njega.