...Opet....opet su mi pokresali krila....a znam da sam sama kriva za to...Kako samo dopustim da se rašire za svakog ko mi ide u susret???Kako tako lako prigrlim nekog...Kada ću naućiti da se ne može svatko primiti u krilo???Kako da to naućim..kad mi samo malo treba da budem sretna...Poprilično sam letjela...dosta puta....i uvijek me prizemlje onako poprilično grubo...I znam....kriva sam sama...jer koliko puta mi treba dokazati ...da nije svijet onakav kakav ja mislim da je....I znam...pitat će te me zašto uopće moram letjeti...?Ne znam zašto? I ponekad i ne želim....A onda dođe ...poziv za let...i ja ...ne mogu ostati sklopljenih krila...Trudim se...ponekad se i borim sa svojim krilima ...i u toj borbi dok se prepiremo..ona se rašire i vjetar ućini svoje....I ja opet letim.....