Korak…samo jedan korak…i  bila bi na onoj stazi…što me vodi , tamo, gdje trebam biti…

Ali…gdje da zakoračim…kad ne vidim put…

Da krenem  …nisam hrabra…plaši me ovo raskršće...iako  moja duša, već odavno diše samo pored tebe…

Ona je već odavno prešla  put … prešla je sve staze i poput ptice ,ugnijezdila se u tvom krilu…

Priljubila se uz tvoje grudi i…u toplini tvoga zagrljaja našla ,onaj dugo traženi …mir…

A ja… još uvijek …stojim…i…ne znam koja staza me vodi do …tebe…jer…kad bi znala ,tom bi stazom, bez razmišljanja zakoračila…

Zakoračila bi …i ne bi se zaustavljala...

I znam…od mojih koraka…prašina bi se tada, stazom digla…i…ja bi je na usnama svojim osjetila…grlo bi mi postalo suho…al…svaka prašina ,koliko god bila velika,uvijek   se,nakon nekog vremena…. slegne…

A onaj trag,što bi ga ostavila na meni… ispred tebe bi stresla  …do posljednjeg zrna……i tek tada,bez ijednog praha…tebe bi zagrlila i u tvojim rukama …ostala…

U tom zagrljaju dušu bi svoju ponovo vratila sebi…i zajedno s njom…ljubila tebe…samo tebe…i ...nju…tvoju…predivnu dušu…

…Korak…samo jedan korak…