Mada primena sasvim jasna, iz opisa,

svih prethodnih, možda i dosadnih, dugih,

a ipak, sasvim konkretno i jasno, evo...

Dobro nam dođe ovde, kao pomoć, pa,

i kao poređenje, za shvatiti i primeniti,

svako naše iskustvo, sa lepim stanjima,

sa prijatnim osećanjima, sa situacijama,

iz kojih mi njih pamtimo, iz kojih ih možemo,

prizvati, evocirati, da nam budu, ovde i sada,

u nama, sa nama, ili: mi u njima, svejedno.

Neka šetnja na moru, uz zalazak sunca i talase,

neko rano proleće u šumi, dok budi se sve,

neko prijatno putovanje, novi predeli, ljudi,

neko, nešto, bilo šta, što prijatnošću nam oboji,

celu sliku, sećanje, događaj, što beše tada.

Ali nije stvar nam, u vraćanju u prošlost,

ne i ne, nikako! Stvar je, suprotno, u -

dovlačenju tog stanja svesti, tih emocija -

u sadašnjost, stvar je u tome, da uspemo,

da ih pobudimo u sebi, kao da, ovde i sada,

mi smo u tom stanju, koje je bilo nekada.

Da se uvučemo u to stanje, kao u nekakvu,

prefinjenu energetsku odeću, lepu auru,

koju ćemo zadržati, ovde i sada, a ostalo,

događaje, likove, možemo i odbaciti.

Deluje komplikovano, ali - ako proba se...

I taj postupak primenimo, u svemu ostalom,

za svaki zabeleženi plan, cilj, težnju nam:

uđemo u svoje stanje svesti i emocije,

koji proizilaze iz opisa-zapisa, a ostalo,

što iskrsne ili ne iskrsne, događaji, likovi,

može da bude tu, u nama, sa nama, ali -

i ne moraju, nisu nam potrebni, uopšte.

Sa ovog stanovišta jasnije je malo, valjda,

zašto autosugestija, bila dosta delotvorna,

u vremena neka davna, kada svaka reč,

izgovorena, napisana, imađaše moć i snagu,

kakve ih reči danas i nemaju u meri toj.

Jer ono, na primer, što Kue preporučivaše:

"Svakog dana, u svakom pogledu sve više -

napredujem", ne beše običan zapis, kao nama,

dok ga čitamo, a da nam ne pobuđuje,

ništa posebno; tada to beše - stanje svesti,

koje rečenica sama, ova ili bilo koja slična,

pobuđivaše u ljudima. Rečenica kao rečenica,

može se lako čitati i izgovarati do besvesti,

a da ništa od nje ne dobijamo, ništa baš...

Ukoliko tiho preko nje ne uđemo, u dvore -

naših emocija, naših željenih stanja...

Tako i sa svakim drugim zapisom, koji -

mi odaberemo, za cilj, za pozitivizaciju:

zapis nam je samo forma, a mi treba da se -

koncentrišemo, lagano da zađemo u stanje,

koje leži ispod samog tog zapisa, ili -

koje skriveno leži u dubini napravljenog zapisa.

Baš kao što je opisano za naše uspomene:

događaji i situacije su kao zapisi na papiru,

mi samo pođemo od njih, ali idemo dalje,

u stanje koje takva uspomena nosi u sebi.

I to stanje zadržimo, kao cilj svoje težnje

u primeni ovog modela, ove pozitivizacije.

Teško, dok se ne uvežba, može biti, ali -

jedno lepo poigravanje nas tu očekuje,

pa, i da ne osetimo odmah neku veliku korist,

sama psihološka igra nam mora prijati.