Anđa, sekretar u obližnjoj osnovnoj školi. Pedeset godina, lagano ide ujutru na posao. Takoreći - vuče se... Bolovi u leđima, nešto joj se koči leva noga, holesterol, gojaznost, itd., nisam joj zapamtio sve dijagnoze.

Na pola puta prestiže je baba Rada:

- Voli baba Rada da popriča sa svakog... Žurim... Ovi moji mi ostavili praunuke da ih pričuvam, a ja trknula do prodavnice za neke sitnice. Izvini, ćerko...!

Baba-Radi je tek 86. godina. Ali, kao što kažu u našem kraju, drži se „kao kurjak“ (vuk).

Pozove me ona ponekad da joj popravim nešto od stolarije. (Pošto ja imam: pod a) jezik i književnost, a pod b) stolarstvo.)

Tada krenu njene priče, a sa takvim detaljima, kao da ima kompjuter u glavi. Za svaki događaj seća se i datuma i vremenskih prilika.

Priča o nekim osobama iz našeg kraja, koje nisu baš preduzimljive. Pa zaključuje:

- E, sinko, ko nema terača u sebe, džaba mu da ga ti teraš!

A nije imala nimalo lak život (ponekad se kaže da je neko propao od mnogo rada), puno je radila, čak je i sina i kćerku sahranila...

Sa kolegom Milanom sam jedno vreme razmenjivao mejlove sa slučajevima starijih osoba koje su po nečemu izuzetne. Mene su takvi slučajevi oduševljavali, ne starijih osoba, nego NJIHOVE VITALNOSTI. Njemu su vremenom dosadili, pa mi je jednom u školi uzvratio:

- Ej, pa ti me zatrpavaš sve nekim bapcima...! Daj nešto mlađe...!

A tu su bili primeri (žao mi je što ih nisam sačuvao): žene koja je u devedesetoj godini opljačkala banku (kao što rekoh, divim se vitalnosti, a ne kriminalu), neka koja je isto tako oko osamdesete upisala studije, stogodišnjak koji je u Torontu istrčao maraton (gore na slici), itd.

Pa se sećam (nadam se da sam dobro zapamtio podatke) i slučaja hrvatskog slikara Mirka Račkog, koji se sa oko sto godina i dalje bavio slikanjem, uz to, spavajući samo po tri-četiri sata u toku 24 sata.

Znam da se tu ukrštaju razni faktori, od genetskih, pa nadalje, do ishrane...

Međutim, zanimljivo mi je - koja, kakva to energija pokreće takve ljude?

Kako dolazi do toga da drugi već sa pedeset počnu da pakuju debelu fasciklu sa dijagnozama, a, eto, ovakvi slučajevi su „življi“ od njih i sa trideset godina „u plusu“.

Rekoh, u redu, genetika, ishrana, ali - svakako dolazimo do baba-Radine dijagnoze ovakvih divljenja dostojnih slučajeva: stvar je u glavi, odnosno u snazi i energiji koju u sebi nosimo (ili ne nosimo)...