Večeras…kad dodirnem jastuk…i kad tiho…što tiše mogu…izgovorim tvoje ime…i pozovem te u san…ti mi dođi…
Dođi i ljubi me…i dopusti meni…da tebe ljubim…
Dopusti mi… da te osjetim i da zaspem…s mirisom…mirisnijim od parfema...s mirisom, što ga još uvijek ima na mojoj koži…s mirisom…tebe…
Jer…tvoji su dodiri ispisali …predivnu priču mome tijelu…i ono ju je zapamtilo…
I sad bi …poput malog djeteta…da mu pričaš …svake noći…svake noći…prije nego utone u san…
I zato me boli …boli me ova naša daljina...
I…pitam se…koliko dugo još moram…ovako …bez tebe…
Koliko još puta moram bježati…prekrivati lice …od nadolazećeg jutra…
Bježati,prekrivati lice,glavu…i uvlačiti se duboko u postelju…ne želeći da započne…još jedan dan …bez tebe…
Koliko još…
I imam li uopće još …iti malo snage …da proguram taj dan…znajući ,da me ni…večeras nećeš moči …svojom toplinom ugrijati…
I da ni večeras neću moći…usnama dodirnuti tvoje…grudi…
Imam li snage …za još jedan dan …bez tebe…
Za još jedan bijeg…od…jutra…
Jer…jutra …jutra su mi …najteža…
irida
bglavac
