1) Već je bilo reči o usmerenosti na informacije pri čitanju, i o usmerenosti na proces.

Ako smo usmereni na infomacije, onda ćemo se pitati: šta smo to zapamtili, čitajući Prusta (naravno, on je ovde samo slučajno uzeta ilustracija). Neke scene, neki likove, ideje...

Ako smo usmereni na sam proces čitanja: onda uživamo u samom čitanju, pri samom čitanju. Tj. tog uživanja ima ili nema.

Ako ga ima - NEBITNO JE AKO ČAK NIJEDNU INFORMACIJU NISMO ZAPAMTILI. (Tačno je da u tom slučaju imamo problem da prijateljima dokumentujemo: „Čuj, frend, ja čit’o Prusta!“. A on: „Ma, daj, kaj se foliraš...! Ti i Prust!“ A mi onda treba da potegnemo iz rukava imena likova, itd.)

2) Ko uživa u čitanju Prustovih (i sličnih) romana uživa u: suptilnosti opisa psiholoških stanja, u suptilnosti opisa ljudi, enterijera, eksterijera, atmosfere (pri čemu je svaki opis mali esej o onome što se opisuje), u specifičnoj misaonosti...

Ko voli velike događaje i dramatičnu radnju - naravno da će mu Prust biti dosadan.

3) „Proust je s tog stanovišta interesantan za nekog u određenoj životnoj dobi... a za neke životne dobi nije.“

Može interesovanje za Prusta i slične pisce da bude povezano sa intelektualnom zrelošću, koju bi „neko životno doba“ trebalo da donosi, ali - da li je baš ta vrsta zrelosti osnovni kriterijum?

Nisu li važniji naši čitalački afiniteti? Bliskost u duhu između nas i pisca koji nam se dopada. Dve osobe u istoj „nekoj životnoj dobi“ mogu imati potpuno različita interesovanja, u smislu vrednosti, ako se uopšte i zanimaju za književnost: jedna da voli Agatu Kristi, druga - Prusta.

4) Njegove (pre)duge rečenice.

Prust je poznat kao izuzetan stilista (kao i Tolstoj, Andrić, itd.). To je kao kada govorimo o majstorima koji su dugo, pažljivo i strpljivo najfinijom obradom doterivali predmete koje su izrađivali.

Potrebni su veština i izgrađena spisateljska sposobnost da bi se pisalo dugim rečenicama. Naravno, nisu one osnovno merilo, ali posledica dostignute veštine u izražavanju svakako jesu.

Da nekoga takve rečenice zamaraju - u redu je. Ali, da vidi kao manu ono što je nečija veština, to već...

5)  „"Tko je taj koji određuje kvalitetu književnih djela?"“

U redu je ono - o ukusima se ne raspravlja.

Međutim, postoje kriterijumi u okviru nauke o književnosti kojima se može dokazivati zašto su neka dela slabije strukture i slabijih estetskih kvaliteta, a zašto su neka druga dela u svemu tome superironija.

I nisu sa tog stanovišta neka dela SLUČAJNO na margini istorije književnosti (što ne znači da ona nisu bila popularna, nekada ili danas). MirJam, Zagorka, Agata Kristi, sestre Bronte...

To su komplikovana pitanja. Uzimimo usput neka poređenja...

U slabijim delima likovi su neizdiferencirani. Miku, Peru i Žiku razlikujemo maltene samo po imenu, eventualno samo po jednoj osobini, i to obično na skali crno-belo. Kod Raskoljnikova, Porfirija Petroviča i Razumihina: mi osećamo specifičnost njihovih duša.

Ili, složenost fabule, širina prikaza društvenih problema, stanja u društvu...

6) U pitanje programa nastave književnosti ne bih zalazio, preširoka je to tema.

Samo bih ponovio citat odličnog hrvatskog teoretičara Zdenka Škreba: savremena nastava književnosti, između ostalog i izborom književnih dela, uspela je da deci omrzne književnost.

7) Alan Ford...

Upravo taj isti teoretičar predlaže, u tome se slažem sa njim, da razvoj literarnog ukusa treba da krene od onoga što je deci određenog uzrasta blisko. A to znači: od stripova. (Tj. to se odnosilo na neka vremena kada su stripovi kod dece bili popularniji. I u tom smislu vremena su se promenila.) Pa da im se dobro osmišljenim programima ukus tako razvija (preko stripovanih književnih dela, itd.), da oni prerastu potrebu za stripovima.

8) Jer, kao što možemo govoriti o razvoju opšte svesti, tako možemo i o razvoju čitalačke svesti.

U početku nam mogu biti zanimljivija slabija i jednostavnija dela, a onda, vremenom, takva dela nam postaju dosadna.

Ako neko celog života čita MirJam (ako uopšte i to čita, dakle, i u tom slučaju se uvažava njegovo kakvo-takvo interesovanje za literaturu) - znači da nema pomaka u njegovoj čitalačkoj svesti.