Već sam spominjao dedin polugorštački kraj. Zimski raspusti tamo, obavezno.

Preko noći mraz okuje sve prozore.

Kad baba ujutru ustane da založi peć, spomene okovane prozore, mi, dečaci, skačemo:

- Leeed!

Kao omađijani gledamo šare leda.

Ulazi deda, išao da nahrani stoku i da pomuze krave.

- Sneg napadao do pojasa!

Mi skačemo, prestižemo jedni druge, zaglavljujemo se na vratima, baba viče, uzalud, da se vratimo, da se obučemo „ljudski“.

Skačemo u sneg kao u more, plivamo, bacamo jedni druge...

Posle zadivljeno grejemo promrzle ruke nad plotnom vrelog šporeta.

Dotle stigla jaja pržena na masti (tada, pre tridesetak godina, još nije bilo otkriveno vegetarijanstvo), i skuvano mleko, koje je deda doneo...

Deda, kasnije, objašnjava, treba da ode do baba-Angeline, da joj odnese nešto od hrane, sama je, bolesna; i da joj raščisti sneg po dvorištu... A kuće su: kilometar-dva udaljene jedna od druge.

Kaže deda, da bi nas izazvao:

- Moguće da usput naiđemo i na vukove. Oni sada dolaze do oboda šume, zbog hrane. Moram da ponesem sačmaru.

Jer moramo da prođemo i kroz šumu, teže je da se ide po ovom snegu na čistini.

Mi skačemo:

- Jeee, idemo i mi! Vukovi! Ura!

Baba kaže: dozvoljava, ako obećamo da ćemo biti dobri, a ne kao juče, kao da smo povilenili, svađali smo se celog dana.

 

A sada i danas...

Neka tv-anketa, na ulici, o očišćenosti ulica.

Mnogi nezadovoljni, „nadležne službe“ ne rade lepo svoj posao, ponegde na ulicama i po dva-tri santimetra snega, teško se ljudi probijaju ulicama...

U komšiluku, ljudi sede kraj toplih radijatora, uglavnom daljinsko grejanje... Ili kraj peći, siđu do podruma da prenesu drva...

Ipak, narod sve nezadovoljniji: ima li smisla da sneg ovoliko pada? Da je to stvar države, bar bi se sa olakšanjem okomili na nju i na političare, ovako... Nemaju koga da okrivljuju, pa je malo teže...

 

Nekad i sad...!

Različita doživljavanja istih pojava!