Tja, u čemu je razlika, ovde dnevnik, tamo tekst sa određenom temom, ne dolazi li na isto?

Na slično možda, na isto... ne verujem.

U (nednevničkom) tekstu smo vezani za temu.

Ako imamo nešto da dodajemo naknadno, razlažemo temu na delove.

A tek da umećemo razne asocijacije - ne biva...!

U dnevniku se, u pogledu teme, slobodnije diše.

Beležimo procese koji se dešavaju u nama. Ili oko nas.

I TO NAM JE TRAJNO OTVORENA TEMA.

*          *          *

Te, eto, mogu opet da se vratim zapitanosti.

*          *          *

Ko se stalno pita?

Samo onaj ko je ljubopitljiv? Dosadno i isprazno ljubopitljiv. (Verovatno i vi imate susede tog tipa: "Gde ideš, gde si bio, šta si tamo radio...?")

Ili i onaj ko želi da dublje zalazi u temu ili problem?

Pa i onaj ko želi da proveri, da li mu je prihvatljivo, ono što je čuo ili pročitao.

Ko ima slepo poverenje u neki autoritet, bio to autor, bila to knjiga (npr. takozvane svete knjige) - ne pita se, ne dozvoljava sebi da se pita.

Kako ja mogu da se usuđujem da stavljam pod pitanje ono što je takav autoritet rekao?!

Hm, kao da ćemo mi urušiti autoritet Ošoa, Martinusa, Marfija ili Biblije, ako neke njihove ideje podvrgnemo LIČNOJ zapitanosti?!

MI NEŠTO STAVLJAMO POD PITANJE, PODVRGAVAMO ZAPITANOSTI - RADI SEBE, NE ZATO DA BISMO RADI DRUGIH OSPORAVALI NEŠTO ŠTO JE NEKO REKAO. Tj. valjda bi tako trebalo da bude?

Neka stoji ono što su rekli i Buda, i Babadži, i Meher Baba...! Međutim, da li ja tu, takvu istinu vidim u sebi i oko sebe? Da li mi je ona prihvatlljiva?

Što se može porediti sa prigovorima negovanju kritičkog mišljenja u nastavi književnosti. Protivnici kažu: kako neki učenik, sa 16-17 godina, može da ima kritičke primedbe na dela bilo kojeg velikog pisca? Nezamislivo, nedopustivo! Kažu oni. Ima li učenik dovoljno životnog i čitalačkog iskustva za tako nešto?

A da li su mu oni potrebni, pitao bih ih ja - DA BI VEŽBAO ZAPITANOST? Zar treba da sačeka da sakupi četrdesetak godina, da bi smeo sebi da dopusti, da se njegovo mišljenje ne slaže sa idejama nekog velikog pisca?

Velika ideja velikog pisca ostaje i dalje velika, iako ja ne nalazim da mi je prihvatljiva. Iako ne nalazim da se podudara sa mojim mišljenjem i iskustvom.

A kako sam to mogao da utvrdim, shvatim? Jednostavno, tako što sam se zapitao: "Da li je baš tako? Da li meni moje iskustvo pokazuje da je tako? Nema veze da li ja imam veliko ili malo  iskustvo, takvo je kakvo je, valjda imam prava da se na njega oslanjam u svojim procenama."

Možda taj odgovor bude potvrdan. A zar ne sme da bude odričan?

Ima li u ovom PRISTUPU razlike između našeg prijema književnih i duhovnih dela?

*          *          *

Valjda u tom smislu i ove beleške mogu imati neku svrhu?

Ja postavljam neka pitanja.

Dajem SVOJE odgovore.

Ne moraju drugi uopšte da se slože sa MOJIIM odgovorima.

ALI MOGU SAMI DA NAĐU SVOJE, A DA IM MOJA, PREDLOŽENA, PITANJA BUDU PODSTICAJI.

Ako im sve ovo uopšte ima smisla...

*          *          *

A zar ovo preispitivanje ne funkcioniše spontano i bez našeg "mahanja" (samo)zapitanošću? Nešto čitamo, zamislimo se, prihvatimo ili ne prihvatimo (odbacimo).

Da, funkcioniše spontano.

Tek, ima li razlike ako ipak "mašemo" zapitanošću?

Rekao bih da ima.

RAZLIKA JE U POTPUNIJEM I OSVEŠĆENIJEM PROCESU, prihvatanja ili odbacivanja onoga što, u ovom slučaju, čitamo.

Ne bih išao u detalje, neka svako sam proveri.

Neka neki svoj načelni stav - "ta ideja mi se ne dopada", razloži na nekoliko pitanja.

Pa neka uporedi.

*          *          *

Gde sam bio do sada sa zapitanošću?

Nego sam nizao duge tekstove sa svojim koncepcijama.

He, ja sam tragao za najboljim modelima naše komunikacije. Zar se ne vidi koliko toga sam menjao i isprobavao?

Zapitanost je osnova mojih dnevnika, koje sam spomenuo.

Ako neko prolazi kroz Veliku Planu, može da svrati, pokazaću mu.

Jedno je, BILA, ta moja lična zapitanost, a drugo su tekstovi koji se UOBIČAJENO pišu.

Da li je uobičajeno da pišemo tekstove kroz pitanja?

Nešto i nisam siguran. Retko sam ih viđao u ovoj inkarnaciji.

Ne dajemo li (pišemo, govorimo) uglavnom ono što znamo? ILI ŠTO NAM SE ČINI DA ZNAMO.

KO DA SE PITA NAD ONIM ŠTO MU SE ČINI DA ZNA, AKO ON MISLI DA TO ZNA?

ONAJ KO MISLI DA NEŠTO ZNA - NE PITA SE. NAD ONIM ŠTO MISLI DA ZNA.

*          *          *

"Onaj ko misli da nešto zna - ne pita se."

Nije li ovo malo omalovažavajuće? Pa, svako od nas misli da zna ono o čemu govori?

Mislio sam na KOMLIKOVANIJU STRANU svega ovoga.

NA PROCES!

STALNOM (SAMO)ZAPITANOŠĆU POSTAVLJAMO SE U STALNO OTVORENI SPOZNAJNI  PROCES.

Šta bi to konkretnije značilo?

Ja mislim da nam je ritam aktivnosti i opuštanja veoma važan za našu psihofizičku i duhovnu ravnotežu. (Tema kojoj bih se naknadno vratio, ako ne "smaram" njome.)

I meni je to trenutno jasna istina.

Koju i primenjujem.

Dakle, mislim da to znam.

ALI, AKO I TU ISTINU PODVRGAVAM PROCESU ZAPITANOSTI - ONDA IMAM SVEST O TOME DA JE OVA MOJA ISTINA DEO MOG SPOZNAJNOG PROCESA.

U kojem mi se već sutra može otkriti da možda ta ideja nije ispravna; ili: u kojem će mi se otkriti neke njene nove, potvrdne finese.

*          *          *         

Što kaže ona reklama: "Mislite malo o tome!".

Dobro, to nadmeno kaže reklama, ja bih rekao: "Razmišljajmo malo o tome!".