Misli kao napor i naprezanje,

da se zađe u dubine, u širine,

u sveobuhvatnosti svega,

na šta se namere, rezultat i nebitan.

Izrodi se iz takvog napora

dosta korisnog i važnog,

tek - napor je to, koji zamori,

i glava bi da odahne, da se otrese,

misli koje se roje, progresivno...

I dam mislima slobodno popodne,

možda i sutra slobodan dan,

pa i deo godišnjeg odmora,

ako se pokaže da im treba.

A šta ću, kako ću ja bez njih,

u te dane, da koračam kroz život?

Imam slike u umu, u sećanjima,

mogu da se poigravam slikama,

da ih nižem i kombinujem,

bez misaonog tkanja i zaplitanja,

samo ih pustim da struje mi,

kroz um, kroz svest, kroz sećanje,

kao povetarac koji struji

kroz grane koje jedva da i pomera,

više deluje kao nemoćni dah

koji se zapleo u granama.

I tu, u bezmisaonim slikama,

lakoća koje sam željan,

jer me već dugo vrtlozi misli,

nose kroz život, i život mi ih,

on sam, pokreće i pothranjuje.

Znam, da i slika u umu jeste

misao neka, misao donekle,

ali tako lagana i lepršava,

kao veo, kao lelujava zavesa,

da je umu željeni odmor,

dok misli naporne i teške,

snom čvrstijem spavaju,

možda se povukle negde pozadi,

možda negde u malom mozgu,

ili na nekom drugom sličnom,

skrovitom i tihom mestu.