Ponekad ,kad naiđu dani…kao što su ovi…

Kad…svaki trenutak ,što smo podijelili zajedno…tako jako živi u mojoj…unutrašnjosti…

Kad me…svako ono mjesto…na meni…što si ga usnama dodirnuo…tako nesnošljivo …boli…

 

        

          

Tada…u tim danima…ne želim…jutrom ustajati…

Ne želim…jer…boli me…što te…nemam…

Boli me…jer znam…ni danas te neću…dodirnuti…

Bojim se sklopiti oči…jer…tada vidim…one slike…onu …sobu…tebe…nas…

Vidim i proživljavam…po ko zna koji put…svaki minut…one naše večeri…

I …opet…osjetim ….bol….jer…ne mogu disati...

I…kao da tonem…u neki…bezdan…nestajem…

Ne volim dane…kao što su ovi…

U njima …ne želim postojati…želim ih jednostavno…prespavati…

Želim spavati…sve do onog dana…kad ću te opet moći…ljubiti…

Kad ću opet …udisati miris tvoga tijela…i …osjetiti toplinu tvojih ruku…

Do dana …kad ću …onu pjesmu,što si mi je poklonio…pjesmu…u kojoj čujem tvoj glas…i tvoje riječi…opet moći…živjeti…