1.

Zaboravnost i rasejanost onih koji rade u nastavi možda je i opštepoznata širom sveta.

U jednom vicu...

Nastavnik dolazi u nastavničku kancelariju, skida kaput, i - taman da ga stavi na čiviluk, kad ga neko od kolega nešto zapita. On, sa kaputom u rukama, okrene se i odgovori mu, ovaj ga dodatno još nešto pita, itd. Kada se razgovor završio, nastavnik pogleda u kaput koji je držao u rukama, pa se zapita:

- Da l’ sam doš’o, il’ sam poš’o?!

Tj. da li je došao, pa treba da ostavi kaput na čiviluk, ili je pošao kući, pa treba da ga obuče.

Ovo je vic, ali, po prirodi radnog mesta, znam dosta realnih događaja koji su slični ovom vicu, dakle slična su ilustracija za nastavničku „izgubljenost“. Ispričaću dva takva slučaja (možda oni malo razvedre sutrašnje hladno jutro onima koji ovo budu čitali uz prvo jutarnje „kafence“).

Jedan nastavnik iz mog gradića (jer živim u gradiću, ne u gradu, na sreću!), mogu da navedem i ime - Milovan, predaje istoriju, radi u osnovnoj školi u jednom selu, desetak kilometara od „našeg malog mista“.

Jednog dana on najpre pođe kući sa dnevnikom u rukama. Dobro, to i nije toliko retka pojava, iskreno, ali neka ostane među nama, i meni se to jedanput desilo. Pred izlazom „tetkice“ ga podsete na dnevnik i - to se reši.

Dođe on kući, ruča, pridrema posle ručka... Uveče, sin hoće da izađe u grad, traži mu ključeve od auta. On mu objasni u kojem kaputu se nalaze ključevi. Ovaj izađe, pa se vrati:

- Ćale, gde si parkirao auto?

- Tamo gde i uvek.

- Ćale, molim te, nemoj da me praviš blesavim! Ili si ga parkirao negde na drugom mestu, ili nam je neko ukrao auto!

Milovan se najpre preseče, jer je stres naše prvo normalno reagovanje u ovakoj situaciji, a onda mu proradi kliker: odvezao se na posao autom, a vratio se autobusom, zaboravivši kako je došao na posao. Jer on na posao ponekad ide autom, ponekad autobusom.

U drugoj priči, koja se dešava „jedne hladne zime“, onda kada su padali snegovi kao sada, nastavnik muzičke kulture, Drago, posle časova pođe ka svom autu... dakle, on je znao da je autom došao na posao. Vozio je stari tip „lade“, to je endemska vrsta koja je već, pretpostavljam, izumrla. Očisti on sav sneg sa vetrobrana, sa svih strana auta; kako je bio skinuo rukavice, da ih ne nakvasi, prsti mu promrzli... Malo ih zagreje u džepovima, pa izvadi ključeve da otključa vrata. Proba - neće. Nekoliko puta proba, pazeći da ne zapinje mnogo, da ne slomi ključ. Ne ide!

Pomisli da se brava zaledila, sagne se i počne da duva u bravu. Duvao i duvao, proba opet - neće.

Izmakne se jedan korak, razmišljajući šta da radi.

Pogleda malo pažljivije - pa to i nije njegov auto! Jeste ista marka, ista boja, mada dosta svetlije nijanse, ali, on je u magonevnju pomislio da mu deluje svetlije zbog snega. I - parkiran u redu kao treći auto do njegovog.

I onda - celu proceduru sa čišćenjem snega on morao da ponovi na svom autu!

2.

Da li su ovakva zaboravnost i rasejanost slučajno vezani za celu jednu profesiju?

Ako se rad u okviru te profesije svodi na to da se jedne te iste priče (lekcije), maltene doslovno iste, pričaju iz godine u godinu, deset, dvadeset i više godina, da se te iste priče dodatno slušaju od učenika, više puta, u više odeljenja, onda je mentalno otupljujuće dejstvo takvog rada sasvim očekivano.

Dakle, negativno psihološko dejstvo postojećeg školstva (izvinjavam se onima koji za njega!) - ne osećaju samo učenici, već i nastavnici. No, to se uzima kao nešto normalno, što se podrazumeva, kao „kolateralna šteta“ ovakovg rada.