Uzmimo situaciju u kojoj izdaleka posmatramo nekog čoveka. Naziremo lice, vidimo odeću, vrstu, boje... Naravno, ne vidimo detalje.

Približimo se malo: lik nam postaje jasniji, odeća takođe, iskrsava više detalja.

U sledećem ciklusu, kada smo još bliži: sve je jasnije...

NARAVNO, UKOLIKO SE KREĆEMO NAPRED, ukoliko se, u ovom slučaju, približavamo tom čoveku. AKO STOJIMO U MESTU, NE PRIBLIŽAVAMO MU SE, UVEK ĆEMO ISTO VIDETI, uopšteno, neodređeno...

 

Da li primećujemo ovu metaforu u vezi sa našim spoznajama i sa našim spoznajnim moćima?

Uzmimo naše čitanje duhovnih dela, kao najjednostavniji primer (kakvi su naši unutrašnji tokovi spoznaje - dosta je komplikovanije).

Čitamo u jednoj svojoj fazi (ciklusu) neko delo. Deluje nam komplikovano, štošta u njemu nejasno, ne baš i zanimljivo. Opšti tok objašnjenja možemo da pratimo, lik naziremo, detalji se gube u magli.

Vratimo mu se, Put nas nanese na delo u nekoj drugoj fazi, možda za nekoliko meseci, godinu dana... delo nam bude već znatno zanimljivije, mnogo jasnije, detalji jasniji...

 

Ili, uzmimo drugi tip spoznajnog rasta.

Neko duhovno delo nam se dopadne u prvom kontaktu. Oduševimo se njime, ono nam postane duhovni orijentir. Kao neka naša lična duhovna svetinja.

Držimo ga se, oduševljeno... Prolazi vreme...

Ako ima našeg duhovnog rasta - MI MORAMO POČETI DA UOČAVAMO NEDOSTATKE U NJEMU. Moramo početi da ga prerastamo, duhovno. Do trenutka - KADA NAM ONO VIŠE NIJE VRHUNSKI DUHOVNI ORIJENTIR.

"Nedostatke...". U našoj svakodnevnoj komunikaciji mi kažemo - "nedostaci". Setimo se metafore sa posmatranjem čoveka, izdaleka, pa sve bliže... Nisu to nedostaci u pravom smisli, već - MUTNA I MAGLOVITA SLIKA. Ona nam je bila dovoljna u prvi mah. KAKO NAM SE DUHOVNI VID IZOŠTRAVA, VIŠE SE NE ZADOVOLJAVAMO MUTNOM SLIKOM. TRAŽIMO SLIKU SA VIŠE DETALJA, TJ. JASNIJU SLIKU.

Ako bih se vratio nekom Učenju koje je meni bilo vrhunski duhovni orijentir, u neko vreme (na primer, Učenje koje nam prenosi Tatjana Mikušina), ja bih sada za ideje koje se u njemu prenose  rekao da su dosta mutne, da su one, sada, u mom sadašnjem sagledavanju, van tumačenja u tom Učenju - mnogo složenije, da ih vidim izoštrenije. Suštinski, mnoge od tih ideja i danas smatram dobrima, ali - bez iznijansirane suptilnosti, sa kojom danas sagledavam mnoge od tih ideja. Tome, svakako, dodajem i svoje iskustvo koje sam stekao upravo primenjujući preporuke iz tog Učenja, pri čemu mi se mnogo, mnogo jasnije pokazalo šta je od njih praktično delotvorno, a šta nije.

Bar meni, ova zakonomernost našeg spoznajnog rasta je sasvim jasna i uočljiva.

 

Svega ovoga sam se setio na početku čitanja Volšovog "Razgovora s Bogom". Gledajući video, ona dva-tri stava koja sam već citirao - nekako su obećavala više... Kako sam počeo da zalazim u samo delo, doduše, tek nekoliko strana, ali - dovoljno, počeo sam da uočavam sve ovo što sam opisao: da sam ovo delo čitao u vreme kada je objavljeno, negde oko 1994. godine, ono bi me verovatno oduševilo. Danas, smatram da ono ima dosta dobrih ideja, ali - knjiga kao da nam daje sliku čoveka kojeg izdaleka posmatramo. Ako ostavimo knjigu, pa se malo približimo čoveku (tj. ideji, pitanju, itd. kojim se knjiga bavi), primećujemo da su oni ponekad i dosta složeniji, iznijansiraniji od slike koju nam je knjiga pružila.

Naravno, i ovakva, knjiga je veoma korisna, kao i svako drugo duhovno delo, u osnovi kojeg je motiv da se ljudima pomogne da duhovno napreduju.