Kad me ostaviš okupanu svojim mirisom i odeš tihim koracima u nepoznate daljine...neobjašnjiva bujica boli poteče mojm tijelom.
Poželim tada krenuti za tobom,a znam da ne smijem...ne mogu...Krenem ,ustanem...i stisnem te za ruku,a ti tada nježno poljubiš moju i svojim pogledom mi kažeš ...da si moj i da ne brinem...Grlo mi ostaje suho,stežu me nakupine riječi...a ne mogu ispustiti ni glasa.
I u toj tišini ,zatvaram oči i čekam da budeš dovoljno daleko ...dovoljno,da ne vidiš sa koliko čežnje očekujem tvoj povratak...
bglavac
irida
edin.kecanovic
