Opet je proljeće…

Opet sve miriše na…nas…i opet …u svemu što pogledam…u svemu što dodirnem …opet si …samo…ti…

Godišnja doba se mijenjaju i svako od njih ,prirodi daje nešto novo…a u meni, sve je isto…kao i onda…kao i onda kada su se naši prsti…prvi put …dotakli…

…Kasno ljeto je bilo ,kad sam te srela…kad si svojim dolaskom probudio sve one ,davno pozaspale boje …što su umorne,zastale u stvaranju …moje životne …duge…

Probudio si u meni …umjetnika…pjesnika...i iz dana u dan ,na mom putu,pojavljivale su se boje…i svaka nova,bila je ljepša od one prethodne…

Iz dana u dan…u meni su se rađale riječi,za koje nisam ni znala da postoje …i pitam se ,gdje su se to skrivale u meni …do tad…

…A kad se jesen,već polako spremala u svoje šuškavo odijelo…tihim,ali mom srcu ,preglasnim koracima… …došao si da te okusim…i da svoj slatki okus ,što ga nosiš na usnama …podijeliš sa mnom...I opet…neka nova boja…prelila se preko mene…i opet su neke nove riječi ispisane …za tebe…

…Te iste jeseni postala sam …tvoja…

…Te iste jeseni…vidjela sam …dugu …

Vidjela sam…prekrasno poredane ,sve one boje,što si ih do tada ..tako…nježno …i pažljivo slagao ,..

…A onda …na prag je pokucala i zima...Priroda se obojila u sivo …a mi smo joj odlučili prkositi ,onom paletom  boja...što smo je sami ,našom ljubavlju stvorili…

Poljupcima si svojim tada ,…po meni naslikao …remek djelo…i …potpisao ga svojom rukom…I ja ga sad čuvam…u najsigurnijem muzeju …čuvam ga u svom srcu…

…I sad je evo…opet proljeće…opet mi sve miriše na nas…i …opet se niže boja za bojom…I…znam…da ćeš  ,kad ih sve ,opet onako posložiš u savršenu paletu…znam da ćeš mi doći…i da ćeš mi ,između svih onih  dodira…opet…samo za mene…naslikati …dugu…