Kad je započeo tvoj život, bio je možda samo kovčežić u ruci.
Ali s godinama tvoja prtljaga iz dana u dan raste.
Jer, mnogo je stvari što ih putem skupljaš misleći da su važne.

U određenom trenutku puta shvaćaš da postaje nepodnošljivo vući tolike stvari.
Postaju preveliki teret.
Nalaziš se pred izborom. Sjesti na rubu puta i čekati hoće li netko naići da ti pomogne.
Može ti se dogoditi da ostaneš cijeli život tako čekajući.
Ili pak, možeš umanjiti teret, tako da odbaciš ono što ti ne služi.

Ali što odbaciti?
Prvo sve izvadi van i pogledaj što zapravo nosiš.
Dobrodušnost, veselje, ljubav, simpatija, prijateljstvo,
nježnost, nada, velikodušnost. Pa ni nemaju težine!!!

Ali ima nešto što je teško… Pokušaj to izvući van… nerazumijevanje, strah, pesimizam…
Ljutnja: uh, što je teška!

Razočaranje gotovo da te je povuklo za sobom u prtljagu.

A sada svim svojim snagama izvuci van nešto što je bilo skriveno duboko u prtljazi:
pa to je osmijeh, sasvim, sasvim dolje na dnu.
Izvuci van i drugi osmijeh, pa još jedan i eto ti na površini sreće …

Uvuci ruku u prtljagu i izbaci van žalost …
U svoju prtljagu stavi strpljenje jer se bez njega ne možeš putovati.

Stavi u nju i: snagu, nadu, hrabrost, uravnoteženost, odgovornost, toleranciju…

Izbaci van zabrinutost i stavi je sa strane.
Poslije ćeš razmišljati što učiniti s njom.

Tvoja je prtljaga sada spremna, možeš je ponovo koristiti.

Ne zaboravi učiniti takvo pospremanje više puta u svom životu.

Jer put je doista dug.