Koliko istinski grizemo ulicu

kada pišemo neke čeznutljive balade

 o prosjacima

  umornim kurtizanama na kiši

  dok im kapi brišu jeftinu šminku sa usana

 umrljanu nekim prozaičnim muškim nonsense parfemom

 kojeg će skidati bjesomučno sa sebe

 kada prilaze pragu svoga doma?

 Koliko smo na površini kad

  poeziju rađamo

 nedodirnuti grčem porođajnim

 goneći neko čudno usvojeno čedo da živi

  stihom ga nazivamo

 a umire na prvom udahu istinske riječi

 koja ga traži, čeka??

   Samsoni, koji glume snagu,

 Dalilama

   a prva otkinuta vlas

   otkriva nemoć, bol?

  Salome sa glavom ljubavnika na pladnju

  britke erotike , tek u stihu naglašene

   a sve je predstava

  za neke sladunjave kritike

  aplauze koje prati metronom (ništa bez takta)..

 Koliko se poete usude biti?

  Ono sve što drugi ne vide i ne žele vidjeti?

  Tek poneki cabaret

  i zadimljeni barovi na kraju očaja

   rađaone su

    istine kroz riječi

    one istine koja sebe ne oplakuje

    one istine

    koja sa sužnjima vlastite samodopadnosti ne govori

  već uvijek

    samo sa sobom-tete a tete,

 prezrenom od gomile

   prihvaćenom od  samoće...