STIHOKLEPEC-DOTEPENEC

 

S pravom me opominju bližnji

Da sam pun tuđica – fakin,

Čak je i rojen vu hitlerovoj domaji,

Da sam rojen vu Kitaju 

Bil bi mindjin  sin.

 

I znam da se ne veli briga nego skrb,

I nije tovar (!?) nego teret,

Mašta čini svašta,

I nije vrijeme nego dob, po tome dobnik,

(više ne čitam o Vremeplovu),

I Hrvati više ne žive u nemjerljivom

Siromaštvu, već u neizmjernoj

Oskudici i neimaštini,

I nisu gladni hljeba nego kruha…

 

Stog pišem ove blentave stihove

Dok još imam kakti malo duha…

 

I nisam neimar, kakti oran,

Već graditelj skrušen,

Nisam besprizoran,

Već moralno zapušten…

 

Kad će me ti dežurni domoljub/c/i

I duševni čistunci da zaobiđu

Da me zla savjest mine…

I nije savjest već grizodušje,

I nije da zaobiđu nego obilaze,

Ne jezično neznanje,

Govorno govno, već balega,

I nije balega već sranje,

Po mojem materinjem izričaju

Neki novi ljudi gaze,

Moj stranjski jezik

Jer sam stranac, ne, već tuđinac

Vu vlastitoj domaji,

Sve mi to liči, ah ne, valjda nalikuje,

Zvuči kak bojati, nego farbati

Valjda kak testisi il jajca…

 

I nije nemušt nego nijemak,

I nije mašina nego strojevlje,

I nije strojevlje nego kotrlja,

I nije nekad nego negda,

I nije destilator nego priekapilec,

I nije razmaknica nego piknja djeljilja,

I nije mudar nego razsudan

I ob koncu il na kraju jesam

I nisam besputan, već zaprav sputan

Il bezciljan, neprohodan,

Nisam bezglav već smetem, smušen…

Prav za prav sad tek jesam

Onaj koji jesam,

Na sve kak bjesni cucek bjesan…

Dok me ne odnese ne sotona ili đavo,

Već vrag u trulež ili pljesan…

To je izrijekom ono pravo!!!

 

Sve je to ironično,

Cinično i tužno,

Mene nedostojno, porazno, kužno,

Bez optimizma, ustvari ružno…