„halo mama....“
„pa, šta je od tebe? sanjam te prije par dana i mislim, Bože moj, šta je. da te ne boli?“

majka uvijek osjeti, ona uvijek zna. ako je muka, ako je tegoba, ako nešto boli, ona to jednostavno vidi okom svog majčinskog srca, okom svojih snova koje zna protumačiti i iz poruka anđela, koje joj govore.
ništa čudno, ništa neobično. tako je oduvijek.

ali ovaj put, uočila sam još nešto drugo, što je kod nas također normalno i oduvijek. kad kažem „kod nas“, odnosi se ne samo na mene i moju majku, već i na cjelokupnu rodbinu, pa čak i bliske prijatelje.
a to je korištenje pojmova „zdrav“ i „bolestan“.

oni me nikad neće upitati: „jesi li bolesna?“ već: „boli li te nešto?“
oni koji ne osjete ili nisu sigurni da li osjete tvoju bol, oni pitaju:“kako si?“ i ti samo kažeš:“dobro“ , iako te boli, ali ne lažeš.
e, kad te se direktno upita, to je već kao da se zna da te boli, a ti ćeš slagati ako kažeš, ma ne. jer biti dobro kod nas ne znači nužno i biti slobodan od nekih fizičkih tegoba. ono „dobro“, više se odnosi da se dobro nosiš s njima ako ih imaš.

sama riječ „bolesna/bolestan“ se uopće rijetko koristi ili gotovo nikad.
svi su zdravi! bolilo ih ne bolilo! imali neku akutnu ili čak kroničnu bolest ili ništa nikada.

ako netko ima rak, a Bože moj, ima rak, ali nije bolestan.
ako je netko dijabetičar, reći će „dijabetičar je“, ili „ima šećer“, ali nije bolestan.
prehlada naravno nije bolest, zato se kaže: „malo se prehladio“, a ako je više onda nije malo, nego „dobro se prehladio“, ako je još gore „prehladio se božesačuvaj“
tako da ne nabrajam sada sve moguće simptome i dijagnoze po kojima se medicinski netko može definirati kao bolestan, bolesnik ili pacijent, kod nas se u obiteljskom žargonu, pogotovo kada se odnosi na nas i naše najbliže te riječi jako rijetko ili gotovo nikada ne koriste.

kad za nekoga kažemo: „on/ona nije zdrav/zdrava“ u trećem licu, to još nekako prolazi i kazuje o pokušaju opravdavanja nemoralnog, zločestog ili čak luđačkog ponašanja te osobe. ili je riječ o suosjećanju prema mentalno retardiranoj osobi koja treba našu pomoć iako je fizički zapravo zdrava.
dakle, kad se za nekoga kaže da nije zdrav, odmah se zna koja je ura i nikome ne pada na pamet da priupita od koje bolesti taj boluje. zna se....

„ti nisi zdrav! nisi zdrava!“, može se shvatiti kao uvreda, što ustvari i je. na taj način izražavamo ljutnju ili neodobravanje nekog postupka ili destruktivnosti te osobe kojoj se obraćamo. svakako zvuči uvredljivije nego mu reći da nije normalan ili da je lud ili glup.

kad smo zabrinuti za nečije zdravlje, mi pitamo:“da te ne boli (štogod)?“
jer.... smatramo ga zdravim, a zna se za koga se kaže ono drugo....