30. KAKO SU POSTALI ŽENA I MUŠKARAC

 

        Kad je plamen bio mali, mogao ga je ugasiti svaki propuh. Čak i dah. Mališan se strašno plašio vjetra. Noću, pod pepelom, sanjao ga je kao krilatu hudobu. Pepeo ga je umirivao, pokrivajući ga svojom zaštitnom kabanicom.

        Kad je narastao u veliku vatru, cijelim je bićem dozivao divove vjetra, nebeski propuh: od njih je divljao u snazi. 

        Njemu, dakle, vjetar nije bio isti, već različan do sušte opreke, a to je ovisilo o plamenovu vlastitom rastu. Jednom ga je zgodom zvao smrt, a drugom, život.

Ovu je svezu oprečnosti uočio dvonožac, kad je ovladao kresanjem iskre. Grijući se uz pećinski oganj, rekao je dvonožici na njihovu šteket-jeziku:

        “Ovo ćemo naučiti od vatre”.

        “Koje ovo”? pitala je na njihovu mrmor-jeziku.

        “Da jedno može biti dvoje”.

        “I obratno – da dvoje može biti jedno”, zašumorila je dvonožica.

Od te je misli postala žena.

Od one je misli dvonožac postao muškarac.

Tako su uočili svoj različiti rast, i njemu pripadni vjetar.

 

 

Svaka te mala misao može odvesti u neslućeno.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6.  (još neobjavljeno)