LJUBAVNA PJESMA SEZDESETIH GODINA VIJEKA


Teško je ljubavi, sve teže.
Odsvirane su njene mazurke i polke.
Gle, i srednjoškolke
od ljubavi bježe.

Ljubavi je objavljen rat.
Totalni. Do istrebljenja.
Šta mi da radimo sad,
mi iz Trebinja?

Mi iz avangarde,
mi koji se od mature
spremamo za barde,
za trubadure?

Teško je, teško je ljubavi.
I dokle ovako, dokle?
A ti meni uštipke praviš,
praviš šnenokle,

a ti izlaziš na balkon,
pušiš cigarete,
mila moja provincijalko,
ti kao dijete

vjeruješ u "Vertera", u kolače,
u tu tugu što nas oboje steže,
i ja plačem, plačem, plačem,
jer teško je ljubavi. Sve teže.

OSLOBAĐAM TE TUGE

Osloađam te tuge za sobom, ženo, kad budem odlazio

Oslobađam te guge za sobom,ženo, kad ti budem dolazio

samo u trošnom obliku uspomena.

Budi vesela žena,

Kao u doba naših dobrih starih večerinki.

Ponekad samo pročitaj moje knjige.

I krikni.

NEKA NAM OPROSTE TRAVE

Trave će nas moliti da ih darujemo nežnim sonetima.

Mi ćemo ih gaziti zakasnjeli i gorki pjevat ćemo im

o nepovratnim odlascima, o uskraćenim uspomenama.

I molit ćemo trave da nam oproste za mnoge riječi

Za mnoge gorke riječi koje nećemo znati prešutjeti.