Balada o paloj duši

 

Uplašena kad si sama

jer je oko tebe tama.

 

Neprestano svijetom lutaš.

Stalno toneš, more gutaš.

                                                 

Kuda ideš? Zašto skitaš?

Da li ikad sebe pitaš?

 

Mutnom vodom lice miješ.

Rijetko kad se srcem smiješ.

 

Kad te boli, samo plačeš.

Želiš kući, ne znaš kad ćeš.

 

Da l’ si sretna kada ploviš

i otrovne ribe loviš?

 

Mostove za sobom pališ.

Kad ih nema, da li žališ?

 

Ti pogrešne zvijezde pratiš.

Kada padneš, skupo platiš.

 

Slabo spavaš, češće bdiješ,

k’o da se od nekog’ kriješ.

 

A kad zaspiš, sreću snivaš,

ali od nje dalja bivaš.

 

Mira nemaš, al’ se nadaš.

Svakim danom dublje padaš.

 

Zašto mudrost ne poslušaš,

već otrovno voće kušaš?

 

Kad korove svijetom sadiš,

da l’ si sretna što to radiš?

 

Na vrh slave ti se penješ,

a dok puziš, teško stenješ.

 

Kad grijesima sebe truješ,

sama sebi okov kuješ.

 

Ti ne vidiš ni kad gledaš.

Iluzije svoje ne daš.

 

Sažvakanu sreću žvačeš.

Kad ti smuči, onda plačeš.

 

Ispod golog neba ležiš.

Od istine stalno bježiš.

 

Pod oblakom crnim kisneš.

Samo se uz drvo stisneš.

 

Kojem se to bogu moliš?

Hajde, reci koga voliš.

 

Kada nešto važno kažeš –

zvučiš glupo, samo lažeš.

 

Zbog mećave hladne drhtiš

i u krug se samo vrtiš.

 

Otmjeno odijelo nosiš,

al’ na kraju samo prosiš.

 

Vjetrovima divljim prijetiš,

kad k’o laka ptica letiš.

 

Rujnim vinom sebe pojiš

dok na rubu groba stojiš.

 

Često krivim drumom trčiš,

a kad padneš, ti se zgrčiš.

 

Gubiš vrijeme; zvijezde brojiš.

Zar se smrti ti ne bojiš?

 

Sve dok sanjaš, zalud živiš.

Pogrešnom se svijetu diviš.

 

Zašto se od Krišne skrivaš

kad nemirne snove snivaš?

 

Nek’ ti za Njim suza kane

prije nego srce stane.

 

                                        Dublin, 04/07/04