Razgovaraju tri druga....Gluhi,Slijepi i Hromi

Gluhi/zabrinut/ veli:čuo sam da če biti rata.Slijepi odmahuje glavom/sumlja/:aaa vidjet čemo.Hromi če ravnodušno:pa ako bude poći čemo!

Ovo je iz neke tamooo knjigice,ali nije važna ni knjiga ni vic nego ambijent,okruženje u kojem sam čitao dotičnu knjigu/vic.Tada su tu bili neki ljudi...pa i Tito je bio živ...njegovi žbiri još življi. Pokušavam iči tamo amo i primječujem da sam tada bio mlađi,moglo bi se reči da sam tada bio na početku/normalan/ i da sam opet došao na početak s tom razlikom da sam ipak mnoogo bliže kraju. Ostalo je tako reči isto.Drukčiji su simboli ali su oni koji ih nose slični.Kako kaže narod:što mačka omaci to miševe lovi!

Tako to ide i samnom.Usvajajuči sintaksu ja se vračam na stari svijetonazor i nebi bilo važno da ga nazovem novim imenom jer bih bio ipak onaj stari a ne novi.Vuk mijenja dlaku a čud ostaje.

Čujem da je ovo sada Demokracija,ali i da taj Narod baš i nema prava ni glasa nego formalno.Tko onda vlada...da navodno Vlada vlada.Ja mislim da se ništa bitno nije promjenilo i da ako nismo uspijeli s komunizmom nečemo ni s hrvatstvom sve dok se mi ne promijenimo.Onda društveni poredak nije ni važan..može to biti i kameno doba,prvobitna zajednica.Nije društvo/uređenje problem nego oni koji ga tvore.

Isto je i sa jezikom/sintaksom.Ako želim govoriti po nekima smisleno onda moram usvojiti ovdašnja pravila koja su donijeli akademici,lingvisti,politike......kao što i kad neko ide na autocestu mora platiti cestarinu.Cestu su projektirali arhitekti,geodeti,građevinari,politika,viši interesi i glupo je razglabati bi li ona trebala biti tu kad je TU!

Ne postoji način da pišuči ne napišeš ništa jer da sam ga našao pisanje bi se poništilo pisanjem.

Dva druga:prvi drug pita drugog druga-ŠTA RADIŠ KAD NIŠ NE RADIŠ?

Drugi drug odgovara: