San

20. oktobra 1961. godine bio sam u Misoriju u južnoj Indiji. U šest ujutru sanjao sam profesora Junga. Išli smo jedan pored drugog prašnjavim pu- tem, gotovo se dodirujući laktovima. Dve generaci- je - on, vrlo star, i ja, jo š mlad. Tada je naiša o pro- laznik koji nas je pozdravio. Jung je uzvratio poz- drav, ja sam skinuo šešir širokog oboda. Kad a je profesor progovorio, bio sam svestan njegove du- boke starosti. Šetnja ga je zamorila i delovao je iscrpljeno. „Star sam i umoran", rekao je. „Proživeo sam svoj život i došlo je vreme da umrem. Borit i se protiv toga bilo bi veliko mučenj e tela."

Shvatio sam da govori o emboliji. Rekao sam mu da  bi  njegova  fizička  patnja  bil a  kompenzovana

mudrošću , jer bi znao kako izgleda smrt. Možd a je bio jedini  naučni k koji je  žele o  da upozna smrt, ostali su pokušavali da otkriju tajnu života. Okre- nuo sam se prema njemu i upitao ga: „Šta je smrt?"

Odgovorio je: „Smr t su li i tata." Preveo je reč i koje nisam razumeo: „Voda i kamen."

„Prove o sam osamdeset godina pokušavajući da otkrijem šta je iza vode", rekao je, ,, i sve to vreme bio sam u njoj. Sada, kada sam kroz to prošao , sti- gao sam do mesta gde konji jure..."

Pogledao sam u obližnji jarak za navodnjavanje. Voda je proticala pored njega, a onda više nije bilo ničega. Jung je nastavio da govori kao prosvetljena osoba, izgovarajući čudesn o lepe i poetičn e rečeni- ce. Ču o sam ih i želeo da ih zapamtim, ali, znao sam da odmah treba da ih zaboravim, jer bile su to reči koje ne mogu da se zadrže : kao otkrovenja - treba ih čuti, treba im se diviti i zaboraviti ih.

Posle iskustva u snu bio sam preplavljen oseća- njem usamljenosti, kao da sam se suočio sa tajnom smrti. Plašio sam se da se Jung vratio da mi kaž e da nije ništa otkrio i da nema ničega posle smrti. Ili je možd a želeo da pokaž e da se život nastavlja izvan ega, kroz sile prirode i jezik poezije.

Jung se vraća da bi meprimio u svojoj kući

U prvom delu knjige pisao sam kako sam sa svo- ji m najstarijim sinom posetio udovicu Herman a Hesea. Tom prilikom, spuštajući se iz Montanjole, odlučio sam da sinu pokaže m i Jungovu kuću.

U Kisnaht smo doputovali jednog poslepodne- va. Prošli smo kroz park do kapije sa latinskim natpisom, pozvonili i čekali. Posle izvesnog vremena mlađ i čovek nam je otvorio vrata. Bi o je to jedan od Jungovih unuka. Objasnio sam mu ko sam i šta želim - mladić je rekao da ne mož e da nas pusti u kuć u jer su mu roditelji odsutni. Razoračan , kre- nuo sam nazad, kada se neki automobil zaustavio ispred nas. Iz njega je izašla Jungova kćerka , Nije- hus-Jung, mladićeva tetka. Kad a me je prepoznala, pozvala nas je u kuću u kojoj je sada stanovao njen brat, arhitekta. „Život se nastavlja", rekla je, ,, i to bi mog oca učinilo srećnim. Nešt o čudn o se danas dogodilo. Nisa m imala nameru da dođem , pošla sam na sasvim drugu stranu. Ali , kad sam krenula, osetila sam kao da me neko primorava da se ovde zaustavim."

Zvuči čudno , ali ja sam verovao da me je Jung ponovo primio u svoju kuću, ne dozvolivši da kao stranac ostanem pred vratima. Poveo sam  sina  na sprat u profesorovu radnu sobu u kojoj je sve bilo gotovo nedirnuto. Na  polici su  stajale  iste  knjige. Bi o je uklonjen radni sto, i nešt o u atmosferi pro- storije se promenilo. Slika Šive na vrh u planine Kailas još je stajala na zidu. Pokuša o sam da se se- tim našeg poslednjeg susreta i rastanka. Poluzatvo- renih očiju, gotovo da sam mogao da vidi m Junga kako sedi pored velikog prozora.

Gospođ a Nijehus-Jung nam je rekla da će, po želji njenog oca, vredna biblioteka alhemijskih knjiga biti otvorena za javnost. Povela nas je zatim u vrt da nam nešt o pokaže . Primeti o sam da je staro drveće posečen o da bi se otvorio pogled na jezero. Odvela nas je do drveta ispod kojeg je Jung obično sedeo, i pokazala nam velik i zarez koji se protezao od dna do vrha stabla.

„Kad a je moj otac umro", rekla je, ,,nad Kisnah- tom je besnela strašn a oluja, što je potpuno neuo- bičajeno za to doba godine. Tada je ovo drvo pogo- dio grom... On je uvek sedeo u njegovoj senci, kao što znate..."

Gledao sam zarez koji je napravila nebeska va- tra i razumeo ga kao znak da je Jung stigao do sre- dišta univerzalnih sila. Pokrenuta, priroda je odgo- vorila. Postojao je sinhronicitet. Ak o mi je moj san doneo patnju i sumnju, sada sam bio suoče n sa značajnim činjenicama koje su, bar spolja, poništa- vale ništavilo. III sam ja možd a pogrešn o protu- mači o san?

Ču o sam svog sina kako govori: „ К ак о je divno ovde! V o le o b i h da zauvek ostanem t u . " Sišao je do jezera i zagazio u talase.

Otišli smo do Jungove porodičn e grobnice na groblju u Kisnahtu. Tu se nalazio veliki kamen sa udubljenjem u sredini za hvatanje kišnice. Pored njega se nalazio još jedan uspravan kamen na ko- me je bio urezan porodičn i grb. Osnova kamena je četvrtasta, a na svakoj strani nalazi se po jedan la- tinski natpis:

и  Secundus homo coelestis de coelo

Primus homo terrenus de terra

 

Prvo, zemaljski čovek zemlje. Drugo, nebeski čovek neba.

Verujem da su to natpisi iz Poslanice svetog Pa- vla. Drugi deo je isti kao na kapiji Jungove kuće :

„Pozvan, il i nepozvan, Bog je prisutan..."