"...Imajući veru i veliku ljubav prema Bogu, Pior se još kao mlad odrekao ovozemlajskog života i otišao da živi u Misursku pustinju. Za njega kažu da nikada nije seo za trpezu, nego je obedovao stojeći ujedno i nešto radio. Kada su ga braća pitala zašto tako čini, odgovorio im je: nije mi hrana zadovoljstvo, već samo nužna potreba...Kada su ga pozvali u savet gde se je trebalo suditi nekom bratu koji je nešto pogrešio, Pior je došao sa velikim džakom na leđima punim peska, a na prsima jednom malom vrećom. Upitan šta mu to znači reče:džak na leđima su moji gresi, vrećica sa peskom na prsima su gresi moga brata kome trebam da sudim....." (N.Velimirović)

Umro je u IV veku kao stogodišnjak.

Dobro je razumeo Gospodove reči: zašto vidiš trun u oku brata svoga a brvno u svom ne vidiš.

Ta mudrost se prenosi usmeno i pismeno u različitim varijantama sa istim značenjem a nikako da stvarno zaživi.

Mislim da se pišu neke nove mudrosti sa sličnim značenjima, ali i udaljavaju čoveka od čoveka. Tačno je da se treba krenuti od sebe a slabo je ako se počne "razumevati" drugoga i ne reagirati ako čini drugima pa i sebi slabo slabo. Tim novim mudrostima čak udaljavaju i od bližnjih, prijatelja, znanaca...nema svako brvno u oku svome, On tako ni nije mislio...ne suditi drugome, ali svakako pomoći.

U svakodnevnom životu počinju da se primenjuju te nove mudrosti...pa nekadašnji prijateljski razgovori, bilo da su sa bližnjima, znancima...postaju hladniji, sa nekim strahom da se ih ne povredi...i bremza  da im se ne ukaže na nešto što pogrešno čine i pomogne. Najbolnija tačka svakog čoveka su deca. Postaju na neki način "tirani" ne dozvoljavaju da im se išta kaže iz životnog iskustva o najobčnijim stvarima...oni sve znaju...pročitali i oni da kao nisu ničije vlasništvo i to pogrešno razumeju. Naravno da čovek nikako ne može biti nečiji imetak, a zato pripadnost porodici, zajednici bi trebao biti "obavezujuć".

Pa se pitam šta je sa emocijama, "novodobnog" čoveka?? Da li i one umiru? Voleti prvo sebe pa druge..i to se pogrešno tumači i primenjuje. zavoleti sebe se može jedino ako se ljubav oseti od drugoga, a ona onda učini da se zavoli sebe. Samo onaj ko oseti ljubav drugoga dobije volju da svoje pogreške ispravlja.

Nekada je rodtiljska ljubav bila na neki način prava ljubav...bilo je nežnosti, svađe, po koja grublja vaspitna mera...deca to nisu tragično doživljavali...poštovali roditelje do kraja.

Danas, je roditeljska ljubav prožeta strahom, udvara se deci na neki način... ne samo zbog teške situacije u svetu...već što potomci postaju egoistični...emotivni invalidi...Društvo, nov pristup životu koji podstiče razvrat,  materijalizam, čašćenje idola koji su sve pre nego idoli...nemilosrdni mediji, čašćenje telesne lepote i mladosti...pa tako žena od npr.četrdeset godina počinje očajavati i sebe i svoje telo muči da bi još koji dan ukrala od nadolazeće zrelosti. Želi biti "devojčica"... Počinje se osećati "odbačenom". Šta radi današnja žena sa sobom?...na ulici sve više...ne zna se ko je mama a ko ćerka? Prijateljice? nikako to ne može biti...mama neka ostane mama a ćerka ćerka. 

Prijateljstva umiru! Danas su neka kvazi prijateljstva. Dok se ima koristi od nekoga funkcionira, čim treba neko nečiju pomoć, majušno se pomogne a onda sve više distancira.

nekada je važilo: kum pa bog...sused važniji od brata...a danas sve manje i manje kumovsko prijateljstvo...na žalost ni brastva ni susedstva. Skinula se vreća sa leđa a i ona sa grudi...Briga me za sve...to je dosta čest odgovor.

Naravno nije tako svuda...a sve kaže da će tako biti.