Tri isposnika (Priča L.N.Tolstoja)
A kad se molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci;
jer oni misle da će za mnoge riječi svoje biti uslišeni.
Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta vam
treba prije molitve vaše. (Matej, VI, 7,8.)
Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci Božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nigde nije bilo talasa. Bogomoljci – od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama – razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu.
1. Dođe vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji čovek pokazivao je rukom nešto prema moru i govorio, a ljudi su slušali. Vladika zastade i pogleda tamo kud je pokazivao čovek: ništa se nije videlo, samo se more presijavalo na suncu. Priđe bliže i stade slušati. Opazi čovek vladiku, skide kapu i ućuta. I ostali opaziše vladiku i poskidaše kape u znak poštovanja.
- Ne snebivajte se, braćo – reče vladika – i ja sam prišao da čujem šta priča ovaj čestiti čovek.
- Ta eto priča nam ribar o isposnicima – reče jedan odvažniji trgovac.
- O kakvim isposnicima? – upita vladika, dođe do ograde palube i sede na sanduk. – Ispričaj da i ja čujam. Šta si pokazivao?
- Ma eno nazire se ostrvce – reče čovek i pokaza napred na desnu stranu. – Na onom ostrvcu žive isposnici, spasavaju svoje duše.
- Gde je ostrvce? – upita vladika
- Budite tako ljubazni i gledajte u pravcu moje ruke. Vidite oblačić, malo ulevo od njega vidi se kao neka pruga.
Vladika je gledao, gledao, mreškala se voda na suncu, ali njegove neprivikle oči nisu mogle ništa da vide.
- Ne vidim – reče. – Pa kakvi to isposnici žive na tom ostrvcetu?
- Božiji ljudi – odgovori seljak. – Odavno sam čuo za njih, ali mi se nije pružila prilika da ih vidim, tek sam ih prošle godine video.
I ribar ispriča kako je bio krenuo da lovi ribu, kako ga je struja odnela do tog ostrva i nije znao gde se nalazi. Ujutru je krenuo da izvidi gde se nalazi, naišao na zemunicu i ugledao kraj zemunice jednog isposnika, a tada su se pojavila još dvojica; nahranili su ga i osušili mu odelo i pomogli mu da popravi čamac.
- Kako izgledaju? – upita vladika.
- Jedan je malenak, poguren, u dubokoj starosti, u oveštaloj rizi, biće da ima preko sto godina, seda brada počela vać da se linja, i neprestano se osmehuje i ozaren je kao anđeo nebeski. Drugi je viši rastom, isto tako star, u pohabanom kaftanu, široka seda požutela brada, a čovek jak: prevrnu moj čamac kao čabar, ne stigoh ni da mu pomognem – a i on je isto tako ozaren. A treći je visok, brada mu je do kolena i bela kao sneg, a on smrknut, obrve mu se nadnele nad oči i na sebi nema ničega, samo je opasan rogožinom.
- O čemu si razgovarao sa njima? – upita vladika.
- Mahom su ćutke radili, malo su razgovarali jedan s drugim. Pogleda li jedan, onaj drugi već razume. Stadoh pripitivati visokog, žive li odavno ovde. Namršti se on, promrmlja nešto kao da se ljuti, a onaj starac odmah ga uhvati za ruku, osmehnu se – i visoki se smiri. Starina samo reče “spasi nas” i osmehnu se.
Dok je seljak govorio, brod se sve više približavao ostrvu.
- Evo, sada se sasvim dobro vidi – reče trgovac. – Budite tako ljubazni i pogledajte, vaše preosveštensvo – reče on, pokazujući.
Vladika se zagleda. I zaista, ugleda prvu prugu – ostrvce. Gledao je vladika, gledao, pa krenu prema krmi, dođe do krmara.
- Kakvo se to ostrvce – veli – vidi tamo?
- Nekakvo bezimeno. Mnogo ih je tu.
- Je li tačno – veli – da tamo starci žive isposničkim životom?
- Priča se, vaše preosveštenstvo, ali ja ne znam da li je to istina. Ribari su ih, vele, videli. Ali, bogme, i oni naprazno blebeću.
- Želeo bih da se iskrcam na ostrvo da vidim isposnike – reče vladika. – Može li se to nekako?
- Brodom se ne može prići – reče krmar. – Čamcem bi se moglo, ali treba pitati kapetana.
Pozvaše kapetana.
- Želeo bih da vidim te isposnike – reče vladika. – Da li biste mogli da me prebacite?
Kapetan ga stade odvraćati: - Svakako da bismo mogli, ali ćemo se dugo zadržati, i ako mi je dopušteno da primetim, vaše preosveštenstvo, nemate ih rašta videti. Ljudi su mi pričali da su ti starci koji tamo žive užasno glupi, ništa ne shvataju i ništa ne umeju ni da kažu, kao kakve morske ribe.
- Ali ja bih da ih vidim – reče vladika. – Platiću vam za trud, odvezite me.
Drugog izlaza nije bilo, kapetan izdade naredbu, mornari upraviše jedra na drugu stranu. Krmar okrenu brod, zaploviše prema ostrvu. Iznesoše vladiki stolicu na pramac. On sede i zagleda se. Svi se ljudi okupiše na pramcu, svi gledahu prema ostrvu. I oni koji su imali oštriji vid, već su videli stene na ostrvu i pokazivali zemunicu. A jedan je čak razaznao i tri isposnika. Iznese kapetan dvogled, pogleda kroz njega, pruži ga vladici. ”Zaista”, veli on, ”tamo na obali, desno od velike stene, stoje tri čoveka”.
Pogleda vladika kroz dvogled, upravi ga na tu stranu, stvarno, stoje trojica: jedan visok, drugi manju, a treći sasvim
Kapetan priđe vladici. – Ovde, vaše preosveštenstvo, brod mora da stane. Ako vam je po volji, izvolite se odavde prebaciti čamcem, a mi ćemo se usidriti.
Istog časa odmotaše uže, oboriše sidro, spustiše jedra – brod se trže, zaljulja. Spustiše čamac, uskočiše veslači, a vladika siđe niz lestvice. Ukrca se vladika u čamac, sede na klupicu, prihvatiše se mornari vesala, zaploviše prema ostrvu. Doploviše u tren oka. Vide, stoje tri isposnika: visoki, - go, opasan rogožinom, manji – u pohabanm kaftanu, i pogrbljeni starac – u staroj rizi; stoje sva trojica, drže se za ruke.
Pristadoše veslači uz obalu, čakljom privukoše čamac obali. Izađe vladika.
Pokloniše mu se isposnici, on ih blagoslovi, a oni se još dublje pokloniše. I vladika im poče govoriti.
- Slušao sam – veli – da vi, Božiji starci, vodite ovde isposnički život, molite se za ljude Hristu-Bogu, a ja sam eto, po milosti Božijoj, nedostojni sluga Hristov, kome je naloženo da se stara o Njegovom krotkom stadu; te sam želeo da i vas, sluge Božije, vidim i da vas, ako mogu, poučim.
Isposnici ćute, osmehuju se, pogledaju jedan drugog.
- Recite mi kako vodite isposnički život i kako služite Bogu – reče vladika.
Uzdahnu srednji isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu; namršti se visoki isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu. I osmehnu se najstariji, starina, i reče: ”Ne znamo mi, slugo Božiji, služiti Bogu, samo sebi služimo, sebe hranimo”.
- Kako se vi molite Bogu? – upita vladika.
I starina reče. ”Ovako se molimo: trojica vas, trojicu nas spasite”.
I samo što starac isposnik to reče, sva tri isposnika podigoše oči prema nebu i sva trojica rekoše: ”Trojica vas, trojicu nas spasite”.
Nasmeja se vladika i reče:
- To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali se ne molite kako valja. Dopali ste mi se, Božji starci, vidim da želite ugoditi Bogu, ali vi ne znate kako da služite. Ne treba se tako moliti, već me slušajte, naučiću vas. Neću vas učiti po svom nahođenju, već ću vas naučiti iz Svetog pisma, onako kako je Bog naložio svim ljudima da mu se mole.
I poče vladika isposnicima tumačiti kako je Bog sebe otkrio ljudima; protumači im za Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha i reče:
- Bog sin je sišao na Zemlju da spase ljude i naučio je sve kako da se mole. Slušajte i govorite za mnom.
I stade im vladika govoriti “Oče naš”. I ponovi jedan isposnik “Oče naš”, ponovo drugi isposnik “Oče naš”, ponovi treći “Oče naš”. – Iže jesi na nebjeseh. Ponoviše isposnici: “Iže jesi na nebjeseh”. Ali se smete srednji isposnik, ne reče tačno; ne izgovori dobro ni visoki, goli, usta su mu bila obrasla brkovima, te nije mogao izgovarati čisto: nerazgovetno promrmlja i treći, bezubi isposnik.
Vladika ponovi još jednom, i isposnici ponoviše još jednom. I sede vladika na kamen, a isposnici stadoše kraj njega, i gledahu mu u usta, i ponavljahu za njim, dok je govorio. I sve do večeri zadrža se vladika s njima: i deset, i dvadeset, i sto puta ponavljao je jednu reč, a isposnici su ponavljali za njim. Oni su grešili, on ih je ispravljao i nagonio da ponovo ponavljaju iz početka.
I ne napusti vladika isposnike sve dok nisu naučili molitvu Gospodnju. Očitaše je oni ponavljajući za njim i očitaše je sami. Najpre je naučio srednji starac i izgovorio celu. I vladika je tražio da još jedanput, i još jedanput kaže, i on ponovi još jednom, i druga dvojica su ponovila celu molitvu.
Već je počeo da se smrkava, Mesec se stade pomaljati iza mora, kad vladika ustade da krene na brod. Oprosti se vladika od isposnika, oni padoše pred njim na kolena. On ih podiže i redom ih izljubi, naloži im da se mole kako ih je naučio, sede u čamac i zaploviše prema brodu.
I plovio je vladika prema brodu, slušao je kako isposnici u tri glasa ponavljaju molitvu Gospodnju. Stadoše se primicati brodu, nisu više čuli glasove isposnika, već su ih samo videli pri mesečini: stoje na obali, na onom istom mestu, tri isposnika – onaj manji u sredini, a visoki sa desne, srednji sa leve strane. Doveze se vladika do broda, pope se na palubu, digoše sidro, razapeše jedra, vetar ih nape, pokrenu brod i oni zaploviše. Dođe vladika na krmu, sede tamo i jednako gledaše prema ostrvcetu. Isposnici su se u početku videli, zatim su iščezli iz vida, naziralo se samo ostrvce, zatim je i ostrvce iščezlo, samo je more treperilo pri sjaju Meseca.
Bogomoljci legoše da spavaju i na palubi se sve primiri. Vladici se, međutim, nije spavalo, sedeo je sam na krmi, gledao more, tamo gde je iščezlo ostrvce, i razmišljao o dobrim isposnicima. Mislio je na to kako su se oni radovali što ih je naučio molitvi, i zahvaljivao se Bogu za to što ga je uputio da pomogne Božijim isposnicima, da ih nauči Božijoj reči.
Sedeo je tako vladika, razmišljao, gledao more, gledao u onom pravcu gde je iščezlo ostrvce. I svetluca mu nešto pred očima – čas ovde, čas onde, svetluca svetlost na talasima. Najednom, opazi, blista se i belasa nešto u snopu mesečine: belasa se ili galeb ili jedro na čamcu. “Čamac”, pomisli, “na jedrima juri za nama. Brzo će nas stići. Bio je daleko, daleko, a sada se već vidi sasvim blizu. Ali, da je čamac, nije čamac, na jedro ne liči. A nešto juri za nama i sustiže nas”. I vladika nikako da razazna šta je to: da je čamac, nije čamac, da je ptica, nije ptica, da je riba, nije riba. Na čoveka liči, prilično je veliko, ali otkud čovek na sred mora. Ustade vladika, priđe krmaru:
- Pogledaj, - veli – šta je to?
- Šta je to, rođeni moj? Šta je to? – upita vladika, a već i sam vidi, jure po moru isposnici, bele se i belasaju njihove sede brade, i kao da stoje, približavaju se brodu.
Obrnu se krmar, prepade se, ostavi kormilo i povika prodornim glasom:
- Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da idu po zemlji! – Čuše ljudi, ustadoše, pojuriše svi prema krmi. Svi videše: jure isposnici, drže se za ruke – oba krajnja mašu rukom, daju im znak da stanu. Sva trojica jure po vodi kao po suvom, a ne miču nogama.
Ne stigoše mornari da zaustave brod, a isposnici već stigoše, priđoše uz sam bok broda, podigoše glave i progovoriše u jedan glas:
- Zaboravili smo, slugo Božiji, zaboravili smo tvoj nauk. Dok smo ponavljali – pamtili smo, samo što smo prestali da ponavljamo, promače nam jedna reč – zaboravismo, sve se rasprši. Sve smo zaboravili, nauči nas opet.
Prekrsti se vladika, naže se prema isposnicima i reče:
- Uslišiće Bog vašu molitvu, starci Božiji. Nemam vas čemu učiti. Molite se za nas grešne.
I vladika se pokloni isposnicima do zemlje. I zastadoše isposnici, okrenuše se, krenuše morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani na koju su otišli.
Lav Nikolajevič Tolstoj
Iz knjige: PRIČE IZ »NOVE AZBUKE«
bglavac
edin.kecanovic
